Употреба и фреквентност арабизама у савременом турском језику

Aleksandra M. Vulović

doi:10.5937/zrffp55-53751

Aleksandra M. Vulović Univerzitet u Beogradu, Filološki fakultet, Katedra za orijentalistiku, Grupa za turski jezik, književnost, kulturu https://orcid.org/0000-0002-8126-7457

DOI: https://doi.org/10.5937/zrffp55-53751

Ključne reči: турски језик, позајмљенице, арабизми, језички пуризам

Sažetak

Сваки језик је током своје историје долазио у контакт с другим језицима, те је постојање страних елемената, најчешће на лексичком плану, неминован исход језичких укрштања. Турски је, са становишта лексикологије, богат језик, али као ни већина језика, он није чист језик, јер су у његовом лексичком фонду присутне многе позајмљенице. Ова појава представља последицу дуготрајне и мешовите језичке интерференције. Пролазећи кроз своје развојне фазе, турски је константно био у контакту с другим језицима, од којих је позајмљивао страну лексику, која је, упркос покрету језичког пуризма, опстала и још увек се употребљава у савременом турском. Међу тим одомаћеним страним речима преовлађују речи арапског порекла. Иако за многе арабизме у турском постоје еквиваленти, упоредо се користе и арапске, и турске речи. Користећи дијахронијски приступ, у овом раду ћемо најпре аргументовати појаву, а затим дескриптивном методом представити употребу и фреквентност арабизама у савременом турском језику.

Reference

Бугарски, Р. (2008). Увод у општу лингвистику. Београд: Завод за уџбенике.

Ивић, М. (1996). Општи поглед на проблем туђица. У: М. Ивић и Ј. Планкош (ур.), О лексичким позајмљеницама (стр. 11–16). Суботица–Београд: Градска библиотека Суботица – Институт за српски језик САНУ.

Ивић, П., Клајн, И., Пешикан, М. и Брборић, Б. (1991). Језички приручник. Београд: Радио-телевизија Београд.

Шамић, Ј. (1979). Тенденције у савременом турском језику. Прилози за оријенталну филологију, 27, 101–133.

Aksan, D. (2017). Türkiye Türkçesinin Dünü, Bugünü, Yarını. Ankara: Bilgi Yayınevi.

Aksoy, B. (2022). Etimoloji Işığında Kelimelerin Dünyasında Gezintiler. İstanbul: İletişim Yayınları.

Aksoy, Ö. A. (1967). Öz Türkçe Onlar da Kullanıyorlar. Türk Dili, XVI(184), 255–257.

Аykut, K. (2007). Turske postpozicije – „reči bez značenja”. Beograd: Zadužbina Andrejević.

Dursunoğlu, H. (2014). Türkiye Türkçesindeki Arapça Sözcükler ve Bu Sözcüklerdeki Ses Olayları. In: M. Dursun Erdem (Ed.), Turkish Studies – International Periodical for the Languages, Literature and History of Turkish or Turkic, 9/9, 145–155. Ankara: Hacı Bayram Veli Üniversitesi, Edebiyat Fakültesi, Türk Dili ve Edebiyatı Bölümü.

Đinđić, S., Teodosijević, M. i Tanasković, D. (Hazırlayanlar). (1997). Türkçe-Sırpça Sözlük. Ankara: Atatürk Kültür, Dil ve Tarih Yüksek Kurumu, Türk Dil Kurumu Yayını.

Eker, S. (2019). Çağdaş Türk Dili. Ankara: Grafiker Yayınları.

Hatiboğlu, V. (1973). Ölümsüz Atatürk ve Dil Devrimi. Ankara Üniversitesi Basımevi: TDK Yayınları.

Lewis, G. (1999). The Turkish Language Reform: A Catastrophic Success. Oxford: Oxford University Press.

Özkan, M. (2010). İnsan İletişim ve Dil. İstanbul: Akademik Kitaplar.

Šipka, D. (2006). Osnovi leksikologije i srodnih disciplina. Novi Sad: Matica srpska.

Tan, N. (2011). Atatürk ve Türk Dil Kurumu. Ankara: TDK Yayınları.

Teodosijević, M. (1995). Jezik Fazila Husnija Daglardže s osvrtom na pokret jezičkog purizma u Turskoj. Fazıl Hüsnü Dağlarca’nın Dili-Türkçede Özleştirme Akımına Bir Bakış. Beograd: Filološki fakultet.

Vulović, A. (2023). Jezička reforma i odnos prema pozajmljenicama u savremenom turskom jeziku (neobjavljena doktorska disertacija). Filološki fakultet, Beograd.

Yaşayan Türkçemiz 1. (1980). İstanbul: Tercüman Gazetesi Yayınları.