Политика Кнежевине Србије према Албанцима шездесетих година XIX века – анализа политичке динамике у деценији промена

Sažetak

У раду је анализирана улога албанског становништва у националним плановима и спољнополитичкој стратегији Кнежевине Србије шездесетих година XIX века. Илија Гарашанин је још у Начертанију наглашавао важност сарадње са суседним балканским народима, свестан да Србија сама не може да оствари своје циљеве против османске власти. Иако су Арнаути првобитно били занемарени у српским плановима, идентификовани су као потенцијални савезници за успостављање алтернативних трговинских путева, али и фактор у евентуалном рату против Османског царства. Српска влада је најпре покушавала да прикупи обавештајне податке о локалном становништву и успостави везе са локалним првацима, али је значајан напредак био ограничен до тренутка када је руски утицај почео да утиче на погледе српске политике ка албанском народу. Важност ангажовања Арнаута посебно су истицали поједини руски представници, на првом месту Николај П. Игњатијев, амбасадор у Цариграду. Иако су српски напори да укључе Арнауте у своју стратегију и планове ослобођења од турске власти били прилично изазовни, они су свакако одражавали веће процесе који су се одвијали на Балкану. Ипак, на пољу конкретне акције, у Албанији није створена никаква јача војна организација, а евентуална акција зависила је од непоузданих агената који нису били способни да организују и уједине арбанашке поглаваре. Званични Београд био је свестан да не може да се ослони на оданост свега неколико поглавара. Упркос изазовима, укључујући недостатак конкретних споразума са албанским локалним првацима и променљиву лојалност међу арнаутским племенима, признање Арнаута као потенцијалних савезника одражавало је свакако стратешку промену у српској дипломатији.