Психоаналитичка стварност прозе

Sažetak

Методе једне науке не могу се увек и свуда без икакве ограде, прилагођавања или резерве примењивати у истраживањима друге науке. Много зависи од отворености за пријем другачијег приступа. Када је, конкретно, реч о примени психоанализе у књижевности, како каже Нортроп Фрај (Northrop Frye), може се очекивати „рушења ограда међу методама“ (Frye 1979: 383) и већа отвореност ове врсте. Јер, она тескоба која постоји у односу психоанализе као теорије и психоанлитичког терапијског метода увек ће пратити примену психоанализе у другим научним областима. Чак солидно познавање психоаналитичке теорије бива непотпуно без познавања њене практичне примене у подручју бола као њеног привлегованог места доласка до истине. То је, уосталом, подвукао и Жак Лакан (Jacques Lacan) у своме разликовању схватања и (великог) познавања психоанализе Жака Деридаа (Jacques Derrida).

Знамо да интердисциплинарност, која је од највеће важности за науку, не може бити остварена једноставним сучељавањем специјалистичких грана знања. Интердисциплинарност није, како каже Ролан Барт (Roland Barthes), заветрина лагодне сигурности: она заправо почиње када је заједништво старих дисциплина доведено у питање у интересу неког новог предмета и новог језика, које је требало у миру довести у међусобну везу, јер је та неприлика у класификацији управо тачка с које се може дијагностификовати одређена промена (Barthes 1986b:181). Предлог Мирјане Лончар Вујновић, који следи Бартову логику „новог предмета и новог језика“, да се термин психоанализа замени термином „експериментални мистицизам“ (Лончар Вујновић 2014: 46) не може имати ни семантичко оправдање (не само нити првенствено због своје неуспеле оксимороније) а камоли научно. Истраживању несвесног психичког, које је непознато и ирационално – а може се у одређеном значењу и једном речју рећи: истраживању мистичног као скривеног, тајног дела човекове душе – психоанализа је од почетка приступала са строгошћу научног приступа који за идеал има метод природне науке, и у који је потом, због свог номотетичко-идеографског и дискурзивног карактера, укључила и херменеутички метод, примерен том истраживању веома различитих симптома и синтома, генеза и телоса.