Шта промена епохе уноси у темељне школске принципе: ауторитет, потчињавање, индивидуацију?

Sažetak

Свака историјска епоха – временски интервал омеђен превратима 'епохалног значаја' – има карактеристичне обрасце, законитости унутрашњег развоја и организације. Док се стара епоха, по природи ствари – накнадно, „накнадном памећу“, увек опажа мање-више као форма, нова епоха никада нема тако јасне обрисе и изразе и стога ју је тешко описати, разумети или предвидети. Лако је претпоставити да стара форма почиње да пуца због унутрашње навале садржаја који су јој на неки начин постали непримерени, али, када би наше способности разумевања биле веће, не би било тешко уочити правилности у еволутивном ланацу те знати како ће се ти надолазећи садржаји уобличити у нову форму предстојеће, започињуће епохе. Ако се анализе нових форми усредсреде баш на патолошке форме, чини се да није тешко претпоставити да ће ублажавањем и укидањем забрана у области сексуалности – хистерија свакако уступити место другим патолошким облицима, и то првенствено оним везаним за тешкоће с идентитетом. Слично томе, може се претпоставити и да ће у новим патолошким облицима средишње место заузимати осећај личне празнине, заједно с агресивношћу која иде до бруталности. У сваком случају, нове епохе никада не почињу рађањем форме. Свакој форми треба времена да би се уобличила, усталила и као таква дуже постојала. Јер, процес води (променама) форми и форма настаје „дефинитивно“ тек пошто се процес заврши. Док чека постављање довољно општих практичких правила и принципа, целокупан васпитни а посебно школски систем може постати место стварања а не решавања проблема деце управо због давања апсолутног легитимитета принципу реалитета. Будући да не може бити важнијег циља васпитања и образовања од избегавања да инструкције, подуке, утицаји и забране који падају на један релативно слаб его – делују као траума и покрену механизам масивног потискивања којим се ствара склоност каснијим обољењима, стратегија васпитања мора бити више него икада раније заснована на теорији дубинске психологије. Имајући у виду да је данас позиција ауторитета потпуно нејасна, непосредно извршавање главног задатка васпитања да кочи, забрањује и сузбија нагоне – задатка који је постојао у свим временима – суочава се с немалим проблемима. Дете пре свега треба да овлада својим нагонима, и то на социјално прихватљив начин. Због тога овде настојимо да укажемо да се пут између Сциле допуштења и Харидбе забране не може пронаћи ако се на васпитање не примени психоанализа.