Individually Planned Instruction in Light of Didactic Paradigms and Contemporary Instructional Systems

  • Ljiljana S. Jerković University of Banja Luka, Faculty of Philosophy, Department of Pedagogy
Keywords: individually planned instruction, didactic paradigm, rationalist, phenomenological and constructivist didactic paradigm, developmental instruction, personality-oriented instruction,

Abstract


This paper discusses individually planned instruction in light of didactic paradigms, the possibility of varying instructional design and innovative instructional systems.

Individually planned instruction is firmly grounded in the phenomenological and constructivist didactic paradigms. According to the phenomenological paradigm, the student is respected as an authentic being; this authenticity is supported by implementing individual upbringing and educational programs. The starting points of individually planned instruction as grounded in the phenomenological didactic paradigm are: recognition of discrete, specific activities (potential); transition from one zone of proximal development to the next; transition from structural indefiniteness to structural definiteness; a holistic approach to personality investigation; education aimed at one’s personality; efforts to allow one’s personality to be expressed as far as possible by moving up Maslow’s hierarchy of needs; and an individual’s “phenomenal world” or “phenomenal field”.

Individually planned exercises based on the constructivist paradigm allow students to acquire subject matter in an active, self-accountable and self-organized way, i.e. discover, produce or “construct knowledge” about objective reality. The mainstays of individually planned instruction according to the constructivist didactic paradigm are: independent “knowledge construction”; contextual learning (internal and external contexts) and a holistic approach; learning how to learn; precisely defined expected learning outcomes and learning individualization; formative evaluation and self-evaluation, and the internal locus of control.

This model of instruction partly has a foothold in the rationalist didactic paradigm, especially when it comes to working with underachievers and students with difficulties in learning and participation.

Owing to its paradigmatic foundations, individually planned instruction is categorized as falling in developmental and personality-oriented instructional systems. Introducing elements of individually planned instruction to developmental instructional systems (problem-solving, discovery learning, heuristic, mentor-guided, other models of individualized instruction) can make them more humanistic and personality-oriented. Individually planned and inclusive education are developmental and personality-oriented instructional systems optimized, as inclusive individually planned instruction may be in the sense of future tendencies.

Author Biography

Ljiljana S. Jerković, University of Banja Luka, Faculty of Philosophy, Department of Pedagogy

Viši asistent

magistar pedagoških nauka

References

Бранковић, Д. (2008). Учење учења – парадигма квалитетне школе. У: Бранковић, Д. (ур.) Наука, култура и идеологија, Зборник радова са научног скупа Бањалучки новембарски сусрети (79–90). Бања Лука: Филозофски факултет.

Виготски, Л. С. (1996). Проблеми опште психологије. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.

Вилотијевић, М. (1999). Дидактика 2 – Дидактичке теорије и теорије учења. Београд: Научна књига и Учитељски факултет.

Вилотијевић, М. и Вилотијевић, Н. (2016). Модели развијајуће наставе I. Београд: Учитељски факултет.

Влаховић. Б. (2012). Образовање у друштву умрежене културе. Београд: Српска академија образовања.

Давидов, В. (1995). О схватањима развијајуће наставе. У: Сазнање и настава. Београд: Институт за педагошка истраживања.

Ђукић, М. (2003). Дидактичке иновације као изазов и избор. Нови Сад: Савез педагошких друштава Војводине.

Илић, М. (1998). Настава различитих нивоа сложености. Београд: Учитељски факултет

Илић, М. (2016). Дидактика и слобода учесника наставног процеса. У: Шпановић, С. (ур.) Дидактичке теме – увод у основношколску дидактику (43–62). Нови Сад: Универзитет у Новом Саду. Сомбор: Педагошки факултет.

Илић, М. (2017). Дидактичко-методички токови, истраживачке оријентације и системи наставе у теорији и стварности. У: Кулић, М. (ур.). Наука и стварност: зборник радова са научног скупа (57–77). Источно Сарајево: Филозофски факултет Пале. DOI: 10.7251/ZRNSI17020571

Јерковић, Љ. (2017). Инклузивна индивидуално планирана настава. Зборник радова Филозофског факултета, XLVII (2), 355–373. DOI: 10.5937/ZRFFP47-14138

Костовић, С., Ољача, М. и Ђерманов, Ј. (2008). Парадигме у педагогији и учење учења. У: Бранковић, Д. Наука, култура и идеологија: зборник радова са научног скупа Бањалучки новембарски сусрети (263–277). Бања Лука: Филозофски факултет.

Пијановић, П. (2014). Лексикон образовних термина. Београд: Учитељски факултет.

Ристић, Ж. (1995). О истраживању, методу и знању. Београд: Институт за педагошка истраживања.

Рудакова, И. А. (2005). Дидактика – среднее профессионалъное образование. Ростов-на-Дону: Феникс.

Хуторской, А. В. (2004). Современная дидактика: Учебник для вузов. СПБ: Питер.

Шпановић, С. (2013). Дидактички аспекти примене рачунара у настави. Нови Сад: Универзитет у Новом Саду. Сомбор: Педагошки факултет.

Branković, D. i Ilić, M. (2004). Osnovi pedagogije. Banja Luka: Comesgrafika.

Duane, J. E. (1975). Individually Prescribed Instruction, Pittsburg, USA.

Fulgosi, A. (1987). Psihologija ličnosti. Zagreb: Školska knjiga.

Glasser, W. (2005). Kvalitetna škola – škola bez prisile. Zagreb: Educa (izmijenjeno izdanje).

Ilić, M. (2012). Inkluzivna nastava. Istočno Sarajevo: Filozofski fakultet Univerziteta u Istočnom Sarajevu.

Mandić, P. (1987). Inovacije u nastavi i njihov pedagoški smisao (IV dopunjeno izdanje). Sarajevo: Svjetlost i Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.

Stojaković, P. (2005). Psihologija za nastavnika (III izdanje). Banja Luka: PRELOM.

Published
2018/04/04
Section
Review Paper