Културна политика и сећање на борце народноослободилачког рата: централна улога војске у политичкој легитимизацији нове политичке структуре

Sažetak

Борци Народноослободилачког рата (НОР) уживали су друштвени престиж, а споменици погинулим борцима били су у функцији идеолошких интереса тадашње владајуће класе. Циљ рада је да прикаже спону између живих друштвених актера и изабраних мртвих актера (бораца НОР-а, партизана) кроз употребу антрополошке стрепње од прекида живота преко метафоричке бесмртности и вечног сећања. Ово је у суштини био привид за идеолошки темељ, посебну тематску и идеолошку орјентацију скулптуре у јавном простору. Путем симболичких садржаја, у овом случају споменика, смрт се приказује као прелаз, тј. нови почетак живота, а не његов крај. Активно учешће великог броја уметника из свих делова бивше Југославије у јединицама партизанске војске у НОР-у, феномен је који недвосмислено сведочи о спрези њихове политичке опредељености и уметничког стваралаштва, који ће посебно снажан замах добити непосредно након Ослобођења. Најважнији друштвени задатак у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији (СФРЈ) био је  неговање револуционарне традиције, што се првенствено огледало у подизању спомен обележја, потом (пре)именовању назива градова Титовим именом или именима народних хероја, као и улица, школа, фабрика, али и организовањем маршева до места где су се одвијале знамените битке или партизанска заседања током НОР-а итд. Рад се, између осталог, бави изузетно плодном продукцијом вајара у ослобођеној земљи, посебно са аспекта опсежне друштвене наруџбине која је уједно подстицала и омогућавала брз и разнородан развој јавних споменика у градском простору и то на тлу целе бивше Југославије, чији је modus operandi био преобликовање политичке и идеолошке мапе Нове Југославије и идеолошко-политички обрачун са „рецидивима прошлости“.