Цамблаков опис градње дечанског храма: његове особености и узори
Sažetak
Описујући живот и дела Светог краља Стефана Дечанског (1322–1331), аутор другог житија Светог краља, Григорије Цамблак (око 1364–1419/1420), посебне редове посвећује начину градње храма Христа Пантократора у Дечанима (1327–1335), прецизније, начину на који су камени мермерни блокови цркве спајани у корпус грађевине (сл. 1, 2). Том приликом, Цамблак наводи: „А камење једнога са другим сачлањено је дивно и најуметничкије, тако да изгледа да је лице целога онога храма један камен, пречудно састављен вештином да изгледа да је срастао у један, који се јавља у неисказаној некој лепоти, тако да се велика благодет сија онима који гледају, и увек лепота камена и величина даје храму највећу красоту, пошто је савршено извајан камен, на достојнолепност онима који су га учинили“ (Цамблак, 1936, стр. 23). У раду се говори о пореклу и традицији оваквог специфичног начина описивања изградње дечанског храма. У њему се износе аналогије оваквом решењу у књижевности и уметности, и, у складу са тиме, указује се на значај ових истраживања. Примећено је да је у питању древни антички књижевно-уметнички топос, који се јавља при описивању грађевина и уметничких дела, посебно оних изведених у мермеру, или саме мермерне оплате (сл. 3, 4). Оваквим описом се истиче чињеница да су мермерни блокови здања сачлањени један са другим тако да се оку посматрача чини да они органски чине једну целину, која није састављена из делова, иако заправо јесте. Извођење „у једном камену“ (ex uno lapide) заправо је идеал, слика савршеног уметничког дела, пре него физичка, опипљива, фактографска реалност. Реч је о античком маниру похвале уметничког дела, које не представља само изузетно достигнуће већ и изузетно достигнуће изведено у мермеру. Када је реч о дечанској цркви, у овом раду је закључено да Цамблаков опис представља специфичан и учен византијски топос, наслеђен из античке књижевности и уметности који сеже до Херодотовог времена и да овакав опис Григорија Цамблака још једном афирмише као врсног познаваоца античке културе. Осим тога, овај опис веома је значајан, будући да сведочи о највишим византијским престоничким узорима које је ктитор Стефан Дечански имао пред собом док је градио своју задужбину. Најзад, овај опис једнако сведочи о месту дечанског католикона у оновременим и познијим токовима архитектуре „византијског света“.
Reference
Berry, F. (2011). Painting in Stone: The Symbolism of Colored Marbles in the Visual Arts and Literature from Antiquity until the Enlightenment [PhD Thesis]. Columbia University, New York.
Berry, F. (2020). Painting in Stone: Architecture and the Poetics of Marble from Antiquity to the Enlightenment. London: Yale University Press.
Betancourt, R. (2018). Sight, Touch and Imagination in Byzantium. Cambridge: Cambridge University Press.
Dietrich, N. (2021). Ex uno lapide and the Meaning of the Monolithic Sculpture in the Natural History. In: А. Anguissola & A. Grüner (Eds.), The Nature of Art. Pliny the Elder on Materials (171–179). Turnhout: Brepols.
Featherstone, J. M. (2011). Metochites’ Poems and the Chora. In: H. A. Klein, R. G. Osterhout, B. Pitarakis (Eds.), The Kariye Camii Reconsidered (213–237). Istanbul: Istanbul AraştIrmalari Enstitüsü.
Korać, V. (1989). L’architecture de Dečani. Tradition et Inovation. U: V. J. Đurić (ur.), Дечани и византијска уметност средином XIV века (149–157). Beograd–Priština: Srpska akademija nauka i umetnosti – Jedinstvo.
Lavin, I. (1998). “Ex uno lapide”: The Renaissance Sculptor’s “Tour de Force”. In: M. Winner, B. Andreae, C. Pietrangeli (hrsg.), Il Cortile delle Statue. Der Statuenhof des Belvedere im Vatikan (191–210). Mainz: Verlag Philipp von Zabern.
Magdalino, P. (2002). Theodore Metochitesʼs Poems ʻTo Himselfʼ. Introduction, Text and Translation. Byzantine and Modern Greek Studies, 26(1), 339–345.
Гавриловић, А. (2020). Дечанске цркве марамор и његово значење. Ниш и Византија, 18, 347–370.
Ђурић, В. Ј. (1987). Посвета Немањиних задужбина и владарска идеологија. Богословље, 31 (45), 1, 13–25.
Марјановић Душанић, С. (2007). Свети краљ. Култ Светог краља Стефана Дечанског. Београд: Балканолошки институт САНУ.
Петковић, В. и Бошковић, Ђ. (1941). Манастир Дечани, књ. I. Београд: Српска краљевска академија – Задужбина Михајла Пупина.
Поповић, А. (1998). Мотив Федре и Хиполита у Житију Стефана Дечанског Григорија Цамблака. Зборник радова Византолошког института, 37, 199–212.
Поповић, П. (1936). Стари српски животописи XV и XVII века. У: П. Поповић (предговор), Старе српске биографије XV и XVII века. Књ. 3. Цамблак, Константин, Пајсије. Београд: Српска књижевна задруга, V–LXX.
Стевовић, И. (2018). Византијска црква. Образовање слике светости. Београд: Еволута.
Тодић, Б. (2019). Место у културној историји српског народа. У: Д. Војводић и М. Марковић (ур.), Уметничко наслеђе српског народа на Косову и Метохији. Историја, идентитет, угроженост, заштита (147–163). Београд: САНУ.
Тодић, Б. и Чанак Медић, M. (2005). Манастир Дечани. Београд: Музеј у Приштини (са измештеним седиштем); Центар за очување наслеђа Косова и Метохије – Mnemosyne; Дечани: Српски православни манастир Дечани.
Трифуновић, Ђ. (1985). Цамблаков опис дечанског храма у светлости византијске естетике. Научни састанак слависта у Вукове дане, 14(1), 183–188 (= Трифуновић, Ђ. [2019]. Цамблаков опис дечанског храма у светлости византијске естетике. У: Д. Мршевић Радовић и др. [ур.], 50 година Међународног славистичког центра. Књ. 1. Велике теме српске књижевности. Научни састанак слависта у Вукове дане [1971–2019], 263–269).
Чанак Медић, М. (2007). Дечани. Саборна црква. Архитектура. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе.
Detalji u vezi sa uređivačkom politikom, uključujući i autorska prava, dostupni su na sajtu SCIndeks.
http://scindeks.ceon.rs/journalDetails.aspx?issn=0354-3293