Криза идентитета и култура казне у постмодерном друштву

Sažetak

У овом раду аутор је приступио историјском приказу кажњавања појединаца од првих цивилизованих друштава до данашњег постмодерног доба. Тумачио је појам казне као моралну санкцију (унутрашњу и спољашњу) али и као физичко кажњавање, које се током векова претварало у тортуру чија је сврха кажњавање ради кажњавања, а не морално поправљање прекршиоца обичаја или закона, да би по повратку на слободу био од користи друштву. Указаће се на прелаз од тортуре као верског ритуала ка тортури која прераста у културу кажњавања. Казна у условима рата и мира имала је специфичну димензију. Рат као учитељ насиља(Тукидид) у већини случајева одузимао је смисао казни која је у мирнодопским условима имала моралну функцију. Али и у временима мира, казна је бивала релативизована. Мишел Фуко(Foucault) је писао о савременом паноптикуму и надзирању појединца у друштву, који пре свега кажњен од институција позитивног морала остаје без личног идентитета, не више као самосвесна индивидуа него проста јединка. Под утицајем биополитичке моћи бива лишен одговорности за сопствену егзистенцију. Уплетен је као у паукову мрежу, невидљивим нитима друштвених улога којима постепено престаје бити носилац. И када би хтео да донесе морални суд о неком социјалном односу или појави која се не подудара са његовим схватањем друштвеног света, осећа немоћ, или грижу савести, јер не може да издржи да његов усамљени вредносни суд буде у сукобу са интересима и медијским, јавним мњењем доминантне друштвене групе.