Хеуристичка ретроспектива мета-архитектонских конструката у планирању Савског амфитеатра (Београд)

Sažetak

Текст се бави опсервацијом квалитативних промена планских решења Савског амфитеатра у Београду током друге половине XX века, са циљем формулисања парадигматских идејних образаца и интелектуалне историје. Рад демонстрира карактеристичну хеуристички поступак архитектонске анализе који подразумева филозофију квалитативног визуелног мерења архитектонских предлога – research by design (истраживање кроз пројекат) и grounded theory (теорија утемељена на чињеницама). Теоријски оквир у којем се сагледавају ови критеријуми полазе од епистемолошких програма културе мишљења које је конституисао француски филозоф наука и социјални антрополог Жан-Мишел Бертло (Jean-Michel Berthelot), а који имају три поларности: натуралистичку, интенционалну и симболичку. На основу критичке анализе просторних синтеза у планским и пројектним решењима Савског амфитеатра, текст полази од хипотезе да се може идентификовати хронологизација архитектонске културе мишљења радикализма, либерализма и конзервативизма, која би аналогно одговарала концепту транзиције од натуралистичког преко интенционалног до симболичког пола као сегмената општег савременог епистемолошког програма. Пратећи транзицију Бертлоових полова у оквиру општег епистемолошког програма са становишта генералног разумевања социо-културних и социо-техничких програмских промена, циљ текста је успостављање могућности хеуристичког генерисања и дефинисања појма мета-архитектонске херитологије као конструкционистичког модалитета мишљења који метатеоријски повезује архитектонску антропологију и архитектонску филозофију технике, планирања и пројектовања. Резултат трансдисциплинарног увођења у истраживачки фокус конструкционистичког теоријског програма указује на то да сваки облик техничке савремености добија своју онтолошку вредност из медијатизованих кореспонденција са историјским наслеђем, по моделу који се конструише посматрањем од „спољашњости”, из подручја историјског просторног узорка. Разматрањем Бертлоовог општег савременог епистемолошког програма натуралистичке поларности, радом је опсервиран мета-архитектонски образац радикалне филозофије планске и пројектне синтезе простора који се у домаћој историографији одвија током периода непосредно након Другог светског рата и естетичког модела социјалистичког реализма, чије су карактеристике просторни репрезентативизам и објективизам (пројектни предлог Николе Добровића, 1946). Затим, у оквиру интенционалне поларности закључено је да се Бертлоов епистемолошки програм у домаћим друштвеним условима позиционира на либералном мета-архитектонском конструкту као манифестацији филозофије планске и пројектне синтезе простора у близини опште теорије система и кибернетике са естетичким референцама на визионарску архитектуру у техничком и технолошком тоталитету (пројектни предлог Милоша Р. Перовића, 1975). И коначно, у симболичкој епистемолошкој поларности филозофија синтезе простора се позиционира на конзервативној мета-архитектонској социотехничкој морфологизацији, чије се културне и естетичке референце налазе у постмодерним епистемологијама симулакрума и комплексности (пројектни предлог групе аутора са позивног конкурса САНУ). Аутори рада дају предлог који у оквиру симболичког пола планирања и пројектовања простора, хронолошки открива и његову неоконзервативну димензију, чије се културне и естетичке референце имплицитно налазе у аутономним аранжманима значења који повезују оба претходна пола синтезе (решење Драгомира Манојловића – Дика, 1978/2007).