ДИГИТАЛНИ МЕДИЈИ И МЕДИЈСКО ЗАКОНОДАВСТВО РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Sažetak

Интернет је први медијум који је омогућио такав модел комуникације у коме су комуникатори расути по целом свету а корисници информација се од пасивних примаоца информација трансформишу у активне медијске учеснике. Селекција информација и контролисање протока информација показују сву моћ али и опасности медија. Медијску слободу контролишу друштвене елите које су у средишту владајућих структура моћи. Питање власништва над медијима (било приватно или јавно) постало је важно питање јер се путем медија задовољавају интереси одређене друштвене елите, који су често са оне стране објективности и слободе.

Нови медији су нови изазов за право и вредности. Право не треба да затвара очи пред виртуелним информатичким временом. Информациона политика и законодавство морају да адекватно одговоре изазовима новог доба. Међутим, право пружа отпор да обухвати нове медијске (плат)форме.

Правно регулисање треба да буде једнако за све медије (традиционалне и нове). То је циљ медијског законодавства али и велики изазов. Због тога, треба појам медија широко и реално поставити и тиме признати нове медије. Друго, сматрамо да медијска регулатива и принципи, који се односе на нове медије треба да буду флексибилнији и мање стриктни у односу на традиционалне медије (нпр. појам уређивачке контроле). Непрепознавање и нерегулисање информационе десеминације путем Интернета отвара могућности наношења много веће штете по јавни интерес.