АФЕКАТ И КРИВИЧНА ОДГОВОРНОСТ
Abstract
Сажетак: У раду аутори обрађује питање односа афекта и кривичне одговорности. У циљу свестраног разматрања предметне проблематике аутори је применио мултидисциплинарни – кривичноправни и психијатријско-психолошки приступ. Иако је тема која је у раду обрађена значајна и комплексна, у литератури говото да не постоји интересовање за њу. Стога је ауторов труд да се упусти у њену обраду вредан пажње.
У првом делу рада аутори је покушао да одговори на нека претходна питања без којих је било немогуће на прави начин разумети однос афекта и кривичне одгворности. Та питања су следећа: шта су афекти, каква је њихова природа и интензитет, колико трају и на који начин утичу на психичке функције човека који поступа у афекту.
Централни део рада посвећен је разради значаја феномена афекта у кривичноправној догматици и судској пракси, као и његовом утицају на кривичну одговорност. Аутори налази да се афекат може узети као олакшавајућа околност приликом одмеравања казне, али се у оквиру неких општих кривичноправних института може јавити и као основ за ублажавање односно ослобођење од казне. Он такође може код неких кривичних дела играти улогу привилегујуће околности која то дело чини лакшим. Коначно, афекат може бити и психички основ битног смањења или чак искључења урачунљивости.
Овом последњем питању аутори посвећује нарочиту пажњу, те тврди да само афекат ''који је попримио ектремне размере'' може довести до неурачунљивости. А то је онај афекат ''који руши бране обуздавања и искључује смислено и циљно поступање''. У даљој разради он предлаже критеријуме и методолошке поступке за правилну процену нечије урачунљивости у кривичном праву и поступку.
Након тога, аутори тврди да афективно избијање ретко када настаје нагло и неочекивано, а чешће као последица перманентне конфликтне ситуације, те износи аргументе за своју тврдњу. На крају разматра и проблематику ''кривице за сопствено афективно реаговање'', а у контексту питања кривичне одговорности. Одбацује мишљења оних аутора који заговарају могућност установљавања посебне кривице за афективну експлозију која је довела до извршења дела у неурачунљивом стању, под условом да се оваква експлозија наводно могла предвидети а затим спречити. На крају закључује да је вештачење урачунљивости учинилаца који су кривична дела извршили у афекту један од најтежих и најризичнијих судско-психијатријских задатака.