ПРОБЛЕМ ДОПУШТЕНОСТИ ФИДУЦИЈАРНОГ ПРЕНОСА СВОЈИНЕ У НАШЕМ ПРАВУ – ПРЕДЛОЗИ DE LEGE FERENDA
Sažetak
Сажетак: Институт фидуције потиче из римског права, а најчешће је коришћен за фидуцијарни пренос својине ради управљања имовином (fiducia cum amico contracta) и за фидуцијарни пренос својине ради обезбеђивање потраживања (fiducia cum creditore contracta). Фидуцијарни пренос својине у модерним правима и правном промету доживљава реафирмацију због видних предности у односу на постојећа средства реалног обезбеђења потраживања. Најважнија предност фидуцијарних споразума у односу на заложно обезбеђење огледа се у много бржој наплати потраживања, јер, код овог средства нема дугих судских процедура. Фидуцијант, односно дужник из основног посла, у моменту закључења споразума преноси својину на ствари на фидуцијара, односно повериоца. За разлику од залоге, где је то немогуће, код фидуцијарних споразума дужник ствар, која представља предмет обезбеђења, може задржати у државини и користити је, између осталог, и за намирење обавезе према повериоцу. За овај институт је карактеристично разилажење правне форме и економске садржине, што поједине теоретичаре, као што је Гамс, учвршћује у уверењу да су овакви правни послови недопуштени. Домаћи судови, врло често, проглашавају фидуцијарни пренос својине ништавим, подводећи га под забрану lex commissoria. Међутим, преовлађујући став српске цивилистике је да је институт фидуцијарних споразума дозвољен, јер се не коси са општом забраном кршења принудних прописа, јавног поретка и добрих обичаја, а није основано ни подводити га под забрањену комисорну клаузулу из уговора о залози. Фидуцијарни споразуми не спадају у категорију именованих уговора, јер нису регулисани позитивним правним прописима у Србији. Поједини аутори сматрају да су, са тренутком доношења Закона о заложном праву на покретним стварима уписаним у регистар престали разлози за законско регулисање фидуцијарног преноса својине. Аутор овог чланка није сагласан са таквим ставом и залаже се за уграђивање овог институте у позитивне прописе Србије, како због тога што је фидуцијарни пренос својине погоднији за повериоца него бездржавинска залога, тако и због чињенице да се ради о институту који већ постоји у правној пракси, а његова примена, притом, често наилази на неразумевање судова, чиме стране које уговоре овакав начин обезбеђења потраживања, иако савесне, бивају доведене у ситуацију правне несигурности. Поред фидуцијарног преноса ради обезбеђења потраживања, и фидуцијарни пренос својине ради управљања имовином (fiducia cum amico contracta) доживљава поновну афирмацију у нама сродним континенталним правним системима. Аутор овог чланка стоји на становишту да би и овај институт имао благородно дејство на правни промет и даљи развој привредних односа у Србији.