EFEKAT TAKROLIMUSA NA JAČINU GLOMERULARNE FILTRACIJE I LIPIDNU PEROKSIDACIJU ERITROCITA KOD PACIJENATA SA TRANSPLANTIRANIM BUBREGOM

  • Vladana Stojiljković Univerzitet u Nišu - Medicinski fakultet, Katedra za biohemiju
  • Tatjana Cvetković Univerzitet u Nišu - Medicinski fakultet, Katedra za biohemiju
  • Nikola Stefanović Univerzitet u Nišu - Medicinski fakultet, Katedra za biohemiju
  • Mina Cvetković Univerzitetski klinički centar u Nišu - Centar za medicinsku i kliničku biohemiju
  • Vladan Ćosić Univerzitetski klinički centar u Nišu - Centar za medicinsku i kliničku biohemiju

Sažetak


Pacijenti sa transplantiranim bubregom u velikom broju slučajeva u svojoj terapiji imaju takrolimus kao imunosupresivni agens, čiji je cilj da kontroliše prirodnu reakciju organizma na prisustvo stranog tkiva. Ovaj lek, međutim, može da pokaže hroničnu nefrotoksičnost i dovede do hronične nefropatije alografta, što za posledicu ima smanjenje funkcije transplantiranog organa, koje se ogleda u smanjenju veličine glomerulske filtracije (eGFR). Takođe, u pitanju su pacijenti koji su u velikom broju slučajeva dosta vremena proveli na hemodijalizi, koja je pak poznata kao jak promotor oskidativnog stresa (1). Sam oksidativni stres, iako prirodan proces neophodan za brojne odbrambene događaje u organizmu, kada je pojačan, dovodi do oštećenja tkiva putem oksidacije makromolekula. Lipidi podležu peroksidaciji dejstvom slobodnih radikala, i jedan od markera ovog procesa, tiobarbituratne reaktivne vrste (TBARS), mogu se meriti u uzorcima krvi. Eritrociti, kao najbrojnije ćelije krvi, koje prolaze kroz sva tkiva, naročito su izloženi dejstvu slobodnih radikala. Takođe, takrolimus ima svojstvo da se pojačano vezuje za eritrocite, pa su njegove koncentracije u eritrocitima i do 15 puta veće u odnosu na koncentracije u plazmi (2). Ove činjenice podstakle su nas da ispitamo moguću povezanost dejstva takrolimusa u terapiji pacijenata i parametara bubrežne funkcije i lipidne peroksidacije eritrocita. U istraživanju su učestvovala 72 transplantirana pacijenta i 62 zdrava ispitanika, koja su činila kontrolnu grupu. Farmakokinetički podaci korišćeni u svrhu istraživanja bili su dnevna doza takrolimusa, podeljena sa telesnom težinom pacijenta, koncentracija takrolimusa u punoj krvi izmerena neposredno pred primenu jutarnje doze leka (C0) i odnos koncentracije C0 i dnevne doze leka (C0/D), koji predstavlja indeks bioraspoloživosti leka. Koncentracija C0 je bila izmerena u punoj krv pomoću metode u čijoj je osnovi hemiluminiscentno imunoodređivanje na mikročesticama (CMIA metoda, aplikovana na Architect, Abbott, Abbott Park, IL, USA). Za određivanje sadržaja TBARS, markera lipidne peroksidacije, u eritrocitima korišćena je metoda Jain i sar (3). Rezultati istraživanja pokazali su značajno povećane vrednosti TBARS u eritrocitima pacijenata u odnosu na kontrole (p=0,023). Korelaciona analiza je pokazala da TBARS u eritrocitima pacijenata pokazuje značajnu negativnu povezanost sa vrednostima eGFR, dok korelaciona analiza između dnevne doze, koncentracije C0 i odnosa C0 / D takrolimusa sa TBARS u eritrocitima pacijenata sa transplantiranim bubregom nije pokazala značajnu povezanost ovih parametara. Ipak, dnevna doza i C0 / D odnos takrolimusa pacijenata pokazuju statistički značajnu negativnu korelaciju sa eGFR. Možemo zaključiti da doza takrolimusa ne utiče na obim lipidne peroksidacije u eritrocitima pacijenata, koja je definitivno pojačana kod pacijenata u odnosu na kontrole.

Objavljeno
2021/10/27
Rubrika
Poster prezentacije