ZNAČAJ FARMAKOGENETIKE U SAVREMENOJ MEDICINI I FARMACIJI

Sažetak

Većina lekova je razvijena i odobrena na osnovu farmakokinetičkih i farmakodinamičkih (FK/FD) ispitivanja u većim populacijama ispitanika. Međutim, interindividualne razlike u FK/FD pojedinih lekova mogu usloviti različit terapijski odgovor ili ispoljavanje neželjenih efekata pri standardnom terapijskom protokolu. Savremena medicina i farmacija teže personalizovanim rešenjima u cilju ostvarivanja optimalnih terapijskih ishoda za svakog pojedinačnog pacijenta. Ovaj pristup podrazumeva identifikovanje faktora varijabilnosti u odgovoru na lek i njihovo sagledavanje u okviru terapijskih algoritama. U skladu s tim, pokazano je da genetski faktori značajno doprinose varijabilnosti u dispoziciji i efektima lekova (1). Razvoj i dostupnost biotehnologije i informacionih tehnologija dovele su do novih otkrića. U poslednjih 15 godina, nakon kompletnog sekvenciranja i mapiranja humanog genoma (2003.), započet je ubrzani razvoj i istraživanja u farmakogenetici, naučnoj disciplini čiji je zadatak proučavanje povezanosti pojedinačnih gena sa FK/FD karakteristikama lekova. Polimorfizmi jednog nukleotida u molekulu DNK, koji su prisutni u genima metaboličkih enzima, transportera i ciljnih proteina delovanja lekova, odgovorni su za njihovu različitu individualnu aktivnost i funkciju. Takođe, utvrđena je povezanost neželjenih efekata lekova i određenih genskih polimorfizama humanog leukocitnog antigena (HLA). Studije su pokazale povezanost između varijabilnosti određenih gena i farmakokinetičkih parametara, odnosno kliničkih efekata lekova, poput citohrom P450 (CYP) 2C9 i VКORC1 gena i varfarina, CYP2C19 gena i klopidogrela, HLA–B gena i alopurinola, abakavira, karbamazepina, CYP2C19 i CYP2D6 gena i antidepresiva, SLCO1B1 gena i simvastatina, DYPD gena i fluoropirimidinskih antineoplastika, CYP3A5 gena i takrolimusa, ali i druge parove gen-lek. CYP3A4/5 metaboliše najveći broj lekova (oko 30%), dok CYP2D6 i CYP2C19 imaju najveći farmakogenetski značaj. Takođe, pokazana je razlika u distrubuciji određenih polimorfizama gena (npr. HLA-B) u odnosu na rasu/etnicitet. Ovo je od posebne važnosti kod izbora leka ili doznog režima kod različitih populacija ljudi ili u multietničkim sredinama (2,3). Uvođenje farmakogenetskih testova u rutinsku kliničku praksu može doprineti razvoju personalizovane terapije, gde je lek ili kombinacija lekova prilagođena genetici pojedinca.