Polimeri u oftalmološkim preparatima: od tradicionalne primene do inovacije proizvoda

Sažetak

Isporuka leka u oko je i dalje jedna od najvažnijih oblasti savremene oftalmološke terapije jer obuhvata mnoge mogućnosti i izazove. Tradicionalna upotreba polimera (prirodnog i sintetskog porekla) kao ekscipijenata u oftalmološkim preparatima obezbeđuje bolju biološku raspoloživost stabilizacijom leka, povećanjem viskoziteta, mukoadhezijom i usporavanjem eliminacije leka iz oka, što dovodi do smanjenja učestalost primene leka i poboljšanja komplijanse. Dodatno, neki od predstavnika polimera imaju svojstva pojačivača okularne penetracije ili omogućavaju formiranje in situ gelova u kontaktu sa različitim fiziološkim stimulusima (prisustvo određenih jona, pH sredine ili temperatura). Mnogobrojne povoljne osobine biopolimera i sintetskih polimera primenjene su tokom formulacije različitih mikro- i nanonosača (kao što su mikročestice, mikroigle, nanočestice, nanokapsule, polimerne micele, dendrimeri i liposomi) koji pokazuju značajan potencijal za lečenje oftalmoloških oboljenja, kako prednjeg prednjeg, tako i zadnjeg segmenta oka. Prevođenje polimera u vlakna, filmove, kontaktna sočiva ili ekstrudirane oblike omogućava dobijanje različitih specifično dizajniranih terapijskih sistema, koji omogućavaju precizno doziranje, produženo oslobađanje lekovite supstance, hemijsku stabilnost i odsustvo konzervansa. Iako je uložen značajan napor u okviru razvoja oftalmoloških terapijskih sistema, ključni izazov je još njihova primena u kliničkoj praksi. Osnovni zahtev koji ovi sistemi moraju ispuniti odnosi se na biokompatibilnost, jer njihove komponente ne bi trebalo da stupaju u interakciju sa okolnim tkivom ili da izazovu reakcije stranog tela putem inflamatornog ili imunološkog odgovora. Konačno, uprkos brojnim izazovima, dalja istraživanja usmerena ka razvoju inovativne primene polimernih materijala za oftalmološku primenu očekuju se u bliskoj budućnosti.