(Trans)dermalni film-formirajući sistemi: izazovi u dizajnu i karakterizaciji inovativnog proizvoda

Sažetak

Dermalni put primene lekova nudi brojne mogućnosti, ali je često praćen nezadovoljavajućom adherencom. Razvoj sistema koji nakon primene obrazuju diskretan film na koži, spaja prednosti (trans)dermalnih flastera i konvencionalnih farmaceutskih oblika za primenu na koži, tečne ili polučvrste konzistencije, nudeći efikasnu penetraciju uz manje učestalu primenu. Međutim, njihov razvoj i karakterizacija praćena je mnogim izazovima, a važeći nacrt vodiča Evropske agencije za lekove (EMA) otvorio je i neka nova pitanja. Optimalan izbor film-formirajućih polimera (često iz grupe vinilalkohola, silikona ili metakrilata), isparljive i neisparljive frakcije rastvarača, plastifikatora i/ili ubrzivača penetracije, obično zahteva pomoć eksperimentalnog dizajna, a svakako holistički QbD koncept. Lekovita supstanca mora biti u dovoljnoj meri rastvorljiva kako u isparljivim, tako i u neisparljivim ekscipijensima, pružajući stanje supersaturacije nakon obrazovanja filma, bez kristalizacije. Na taj način, neisparljivi ekscipijensi obrazuju svojevrsnu matriks strukturu filma, koja olakšava transport lekovite supstance u dublje slojeve kože, bez narušavanja integriteta kožne barijere. Naravno, kada je reč o transdermalnoj isporuci, i sama lekovita supstanca mora ispuniti određene zahteve (logP 1-3, Mr < 500 Da), a pH formulacije bi trebalo da se nađe u opsegu 7-10. Kao uobičajeni kritični atributi kvaliteta (CQA) ovih sistema prepoznati su vreme sušenja, fleksibilnost, integritet filma i supstantivnost na koži. Nacrt vodiča EMA uvodi potrebu za ispitivanjem transformacije (metamorfoze) formulacije tokom/nakon primene na kožu. Nažalost, preporučena metodologija nije navedena, te istraživači primenjuju čitav niz tehnika, od sofisticiranih (lokalizovana nanotermalna analiza, fototermalna mikrospektroskopija), preko kombinacije etabliranih (reološka, tribološka, teksturna analiza), do razvoja posebno prilagođenih protokola.