УГОВОР О РАДУ НА ОДРЕЂЕНО ВРЕМЕ И ЊЕГОВЕ ЗЛОУПОТРЕБЕ
Sažetak
Уговор о раду на одређено време представља флексибилан облик запошљавања који омогућава послодавцима да одговоре на привремене потребе тржишта рада. Међутим, пракса показује да се овај облик уговора често злоупотребљава, што доводи до несигурности запослених и нарушавања радних права. Овај рад анализира правни оквир и сврху уговора о раду на одређено време, те идентификује најчешће облике злоупотреба. У закључку, предлажу се препоруке за унапређење законодавства и јачање надзора над применом уговора о раду на одређено време како би се смањиле злоупотребе и побољшала заштита права радника. У раду се полази од хипотезе да позитивне законске одредбе нису јасно одредиле ситуације у којима се може засновати радни однос на одређено време, већ је потребно утврдити прецизне и конкретне околности које су карактеристичне за одређену активност и које само изузетно могу оправдати одсуство потребе за трајним или трајнијим радом запосленог, као и да недовољни капацитети инспекције рада и других механизама за спречавање злоупотреба уговора о раду одређено време, олакшавају кршење прописа у овој области радног права у Републици Србији, од стране послодаваца, као јаче стране у радног односу.
Reference
Aleksynska, M., Muller, A. (2015). Nothing more permanent than temporary? Understanding fixed-term contracts. Inwork and governance - Policy Brief No. 6, Geneva: ILO.
Bilić, A., Perkušić, T. (2016). Ugovor o radu na određeno vrijeme kao modus implementacije fleksibilnosti na tržištu rada. Mostariensia, 20 (1-2).
Брковић, Р., Урдаревић, Б. (2023). Радно право са елементима социјалног права, Друго измењено и допуњено издање, Београд: ЈП Службени гласник.
Јашаревић, С. (2012). Перспективе флексибилизације рада у Србији. Радно и социјално право, 64 (2).
Ковачевић, Љ. (2016). Ваљани разлози за отказ уговора о раду. Београд: Универзитет у Београду – Правни факултет, Центар за издаваштво и информисање.
Ковачевић, Љ. (2019). Комунитарноправна начела заштите запослених са атипичним радним односом. Право и привреда, 46 (5-8).
Ковачевић, Љ. (2020). Предвидивост услова рада као претпоставка делотворног остваривања радних права: осврт на директиву (ЕУ) 2019/1152. Зборник радова Правног факултета у Новом Саду, 54 (4).
Кулић, Ж. (2006). Радно право, Београд: Мегатренд универзитет.
Лубарда, Б. (2004). Европско радно право. Подгорица: ЦИД.
Лубарда, Б. (2013). Радно право – Расправа о достојанству на раду и социјалном дијалогу. Београд: Правни факултет Универзитета у Београду, Центар за издаваштво.
Миџовић, М. (2021). Радни однос на одређено време као флексибилни облик запошљавања. Правни акспекти савремених друштвених кретања у Републици Србији за период 01.01.2019.-31.12.2021, Бјеловић, Ј. (ур.). Косовска Митровица: Правни факултет, Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици.
Обрадовић, Г., Јевтић, М. (2008). Значајни аспекти радног права Европске уније. Београд: Friedrich Ebert Stiftung.
Синђелић, С. (2020). Особености радног односа на одређено време. Бранич, 133 (1).
Weiss, M., Schmidt, M. (2008). Labour Law and Industrial Relations in Germany. Klauwer Law International.
Извори права
MОР, Конвенција бр. 158 о престанку радног односа, 1985.
МОР, Препорука бр. 166 о престанку радног односа на иницијативу послодавца, 1982.
ЕЕЗ, Директива 91/383/ЕЕЗ о допуни мера за подстицање побољшања безбедности и здравља на раду радника са радним односом на одређено време, 1991.
ETUC-UNICE-CEEP, Оквирни споразум о раду на одређено време, 1997.
EU, Council Directive 1999/70/EC concerning the framework agreement on fixed-term work concluded by ETUC, UNICE and CEEP, 1999.
EU, Directive 2019/1152 on transparent and predictable working conditions in the European Union, 2019.
Судска пракса
Judgment of 4 July 2006, Adeneler and Others, C-212/04, EU:C:2005:654.
Пресуда Врховног касационог суда, Рев 2 394/2016 од 13.04 2017. године.
Пресуда Врховног касационог суда, Рев 2 730/2015 од 22.10.2015. године
Autori koji objavljuju u ovom časopisu pristaju na sledeće uslove:
- Autori zadržavaju autorska prava i pružaju časopisu pravo prvog objavljivanja rada i licenciraju ga "Creative Commons Attribution licencom" koja omogućava drugima da dele rad, uz uslov navođenja autorstva i izvornog objavljivanja u ovom časopisu.
- Autori mogu izraditi zasebne, ugovorne aranžmane za neekskluzivnu distribuciju članka objavljenog u časopisu (npr. postavljanje u institucionalni repozitorijum ili objavljivanje u knjizi), uz navođenje da je članak izvorno objavljen u ovom časopisu.
- Autorima je dozvoljeno da postave objavljeni članak onlajn (npr. u institucionalni repozitorijum ili na svoju internet stranicu) pre ili tokom postupka prijave rukopisa, s obzirom da takav postupak može voditi produktivnoj razmeni ideja i ranijoj i većoj citiranosti objavljenog članka.