ПАРНИЧНИ ТРОШКОВИ И ПРАВИЧНО СУЂЕЊЕ

Abstract

Владавина права заснована је на неотуђивим људским и мањинским правима, која се на основу члана 18 Устава РС непосредно примењују. Заштита истих права осигурава се првенствено путем уставне жалбе, Уставном суду РС, али и кроз судску праксу Европског суда за људска права у Стразбуру који је једино овлашћен да тумачи и утврђује стандарде за примену Европске конвенције о људским правима. Упознавање са истом праксом од посебног је значаја за праксу редовних судова и правилну примену како стандарда Европског суда за људска права тако и конвенцијска права којима се истим стандардима штите. Уставна гаранција права на правично суђење, поред осталог, састоји се у томе да одлука суда о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом релевантног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у противном могло сматрати да је производ произвољног и правно неутемељеног становишта поступајућег органа, односно суда. Због могуће повреде права на правично суђење досуда трошкова парничног поступка ужива заштиту по члану 6 став 1 Конвенције, чиме одлукe о накнади трошкова поступка добијају посебно на значају. Без обзира на богато публиковану судску пракс, бројне стручне часописе и коментаре који се баве питањем трошкова парничног поступка, најновија судска пракса Уставног суда РС усаглашена са праксом ЕСЉП добија посебно на значају, кроз неке елементе повреде права на приступ суду или повреде права на имовину у односу на одлуку о трошковима парничног поступка. Стога је овај чланак покушај да се укаже на ставове судске праксе редовних судова у РС, најновијих одлука Уставног суда и ЕСЉП у односу на трошкове поступка који првенствено указују на повреду права на приступ суду или на повреду права на имовину.