La représentation du Jugement dernier de l’Église de Vierge Marie à Veluće
Abstract
Le despote Dejan et son épouse Théodora avaient fait construire l’église de Vierge Marie à Veluće avant l’an 1370 et avaient fait peindre ses murs en 1370–1371. Cette église représente le mausolée familial. Elle est situé sur le terrain patrimonial que le despot avait hérité de son père despot Ivaniš. Ne pouvant pas trouver de bon maître, les fondateurs avaient engagé un atelier de peintres du littoral de l’Adriatique ou de l’arrière-pays, qui ne se distinguaient pas particulièrement par leurs qualités.Le dessin de ces peintres est très simplifié et leur technique picturale est pauvre. Les portraits bidimensionnels et les figures aux bras minces, sans volume et sans poids, en accord avec un coloris pauvre, représentent les traits spécifiques de cette technique picturale médiévale. On peut trouver les analogies proches au niveau du style, mais très éloignées dans l’espace, avec la peinture de Géorgie.Le concept idéo-théologique entier du programme pictural de Veluće est du très haut niveau, et, sans aucun doute, manifeste la spiritualité du fondateur et de l’évêque de la région. Une relation symbolique est établie entre le cycle des saints du calendrier ecclésiastique et la composition du Jugement dernier. Il est créé un lien organique avec le dogme chrétien ainsi qu’avec l’histoire familiale du fondateur. La narrativité du programme pictural transmet des messages explicites sur l’appartenance généalogique et juridique et la loyauté envers la dynastie Nemanjić.Le Jugement dernier remplit une fonction symbolique de représentation iconographique des princes et de la constitution des droits divins à travers le gouvernement des fondateurs de l’église, de leurs parents suzerains et de leurs descendants. Le symbolisme du Jugement dernier de Veluće n’est pas seulement théologique mais porte aussi une réalité historique. Le concept ménologique du narthex du mausolée familial manifeste le lien avec la mort prématurée de Oliver, le petit-enfant du fondateur et le sarment de cette branche de la dynastie de souverains. Le chemin de vertu qu’il suit, accompagné des saints, et qui le mène vers le Paradis, y est représenté d’une manière allusive. La mort d’Oliver est excellement expliquée au niveau d’idées, de symbolisme et d’art pictural par un choix ménologique des saints qui marquent les dates tragiques du décès et de l’inhumation du jeune Oliver: St. Gabriel Archange (le 13 juillet), St. Cyrique et Ste Julitte (le 15 juillet) et Ste Marie-Madeleine (le 17 juillet).Pour la premère fois dans la peinture narrative serbe de cette époque, l’art pictural du narthex de l’église à Veluće possède un programme pictural dans lequel les morts, le jeune seigneur Oliver, son oncle Jovan Dragaš et son père Konstantin, sont liés d’une manière allusive et ménologique avec les saints personnifiant les dates de l’annonce de la mort d’Oliver le 13 juillet, de sa mort le 15 juillet et de son enterrement le 17 juillet.L’exceptionnelle narrativité de la peinture de l’église de Veluće qui représente la biographie de ses fondateurs, exprime des analogies avec les monuments de Serbie du premier moitié du XVIe siècle, et avec ceux de l’époque impériale.
References
Алибегашвили, Г. и Вољскаја, А. (1983). Грузијске иконе. У Иконе. (стр. 85–128). Београд: Народна књига — Вук Караџић.
Андрејић, Ж. (1993). Велућа. Београд–Рача: Сфаирос.
Андрејић, Ж. (1996). Велућа Драгаша. Београд–Рача: ИПА Мирослав — Центар за митолошке студије Србије.
Андрејић, Ж. (2002). Манастир Велуће. Рача: Центар за митолошке студије Србије.
Андрејић, Ж. (2005). Света српска лоза. Рача: Центар за митолошке студије Србије.
Андрејић, Ж. (2011). Света српска лоза 2. Рача: Центар за митолошке студије Србије.
Бабић, Г. (1975). Владарске инсигније кнеза Лазара. У О кнезу Лазару. (стр. 68–78). Београд, Крушевац: Филозофски факултет, Народни музеј.
Бабић, Г., Кораћ, В. и Ћирковић, С. (1986). Студеница. Београд: Југословенска ревија.
Бикић, В. (2010). Византијски накит у Србији. Београд: Археолошки институт САНУ.
Бошковић, Ђ. (1957). Архитектура средњег века. Београд: Научна књига.
Вујошевић, Ж. (2010). Повеље господина Константина Драгаша Хиландару о поклонима војводе Дмитра (Хил. 63). Стари српски архив, 9, 111–133.
Габелић, С. (1998). Манастир Лесново. Београд: Стубови културе.
Грозданов, Ц. (1980). Охридско зидно сликарство XIV века. Београд: Институт за историју уметности.
Давидов-Темерински, А. (1995). Циклус Страшног суда. У Зидно сликарство манастира Дечана. (стр. 165–177). Београд: САНУ.
Дејвидсон, Г. (1996). Речник анђела. Београд: DBR International Publishing.
Дероко, А. (1953). Монументална и декоративна архитектура у средњовековној Србији и Македонији. Београд: Научна књига.
Deroko, A. (1957). Starohrvatski pleter i srpski moravski preplet. У Vjesnik za arheologiju i historiju dalmatinsku LVI–LIX. (стр. 253–259). Split: Arheološki muzej.
Ђорђевић, И. (1981). Сликарство XIV века у цркви св. Спаса у селу Кучевишту. Зборник Матице српске за ликовне уметности, 17, 77–110.
Ђурић, Ј.В. (1968). Моравско сликарство. Београд: Галерија фресака у Београду.
Ђурић, Ј.В. (1975). Византијске фреске у Југославији. Београд: Издавачки завод Југославија.
Ђурић, Ј.В., Ћирковић, С. и Кораћ, В. (1990). Пећка патријаршија. Београд: Југословенска ревија.
Епископ Николај. (1991). Охридски пролог. Ваљево: Српска патријаршија.
Живковић, Б. (1984). Сопоћани — Цртежи фресака. Београд: Републички завод за заштити споменика културе.
Живковић, Б. (1989). Грачаница — Цртежи фресака. Београд: Републички завод за заштити споменика културе.
Живковић, Б. (1991). Богородица Љевишка — Цртежи фресака. Београд: Републички завод за заштити споменика културе.
Живковић, Б. (1992). Милешева — Цртежи фресака. Београд: Републички завод за заштити споменика културе.
Зарић, Р. (1995). Сликарство. У Манастир Милешева. (стр. 37–81). Београд: Републички завод за заштити споменика културе.
Иванић, Б. „Чин бивајеми на разлученије души от тела“ у Светој Софији у Охриду. У: Зборник Матице српске за ликовне уметности. Нови Сад: Матица српска. 47–86.
Ivančević, R. и Badurina, A. (1990). Leksikon ikonografije, liturgike i simbolike zapadnog krišćanstva. Zagreb: Kršćanska sadašnjost.
Ljubinković, M. (1973). Manastir Veluće. Arheološki pregled, 15, 122–123.
Марјановић-Душанић, С. (1994). Владарске инсигније и државна симболика у Србији од XIII до XV века. Београд: САНУ, ЈИМ Добра вест.
Матанов, Х. (1984). Произходат на рода Драгаши (Дејановичи). У Векове. Софија.
Матанов, Х. (1997). Кнјажевството на Драгаши. Софија: ГАЛ–ИКО.
Максимовић, Ј. (1983). Српске средњовековне минијатуре. Београд: Просвета.
Медић, М. (2002). Стари сликарски приручници II. Београд: Републички завод за заштити споменика културе — Друштво пријатеља Свете Горе Атонске.
Медић, М. (2005). Стари сликарски приручници III. Београд: Републички завод за заштити споменика културе.
Мијовић, П. (1973). Менолог. Београд: Археолошки институт САНУ.
Mijović, P. (1978). Les liens artistiques entre L’ Armenie. У La Georgie et les pays Yugoslaves au moyen age, Atti del Primo Simposio Internazionale di Arte Armena, 1975. (стр. 487–505). Venezia: S. Lazaro.
Millet, G. (1919). L’ancien art serb. Paris.
Милановић, В. (2006). О првобитном програму зидног сликарства у припрати Богородичине цркве у Морачи. У Манастир Морача. (стр. 141–180). Београд: Балканолошки институт САНУ.
Miloševic, D. (1963). The Last Judgement. Recklinghauzen.
Милошевић, Д. Страшни суд. У Дело Десанке Милошевић Скочајић. (стр. 131–146). Београд: Народни музеј — Ђорђе Скочајић.
Мирковић, Л. (1961). Хеортологија или историјски развитак и богослужење празника православне источне цркве. Београд: Свети архијерејски Синод Српске православне цркве.
Недељковић, М. (1990). Годишњи обичаји у Срба. Београд: Вук Караџић.
Петковић, В. (1922). Манастир Раваница. Београд: Издавачка књижарница Напредак.
Петковић, В. (1924). Манастир Студеница. Београд: Издавачка књижарница Напредак.
Петковић, В. (1955). Манастир Велуће — Историја и живопис. Старинар, III–IV, 45–59.
Петковић, С. (1965). Зидно сликарство на подручју Пећке патријаршије 1557–1614. Нови Сад: Матица српска.
Петковић, С. (1979). Морача. Београд: Југославија.
Покровскиј, В.Н. (1887). Страшни суд в памјатниках византииского и русского искусства. Одесса.
Поповић, Д. (1992). Српски владарски гроб у средњем веку. Београд: Филозофски факултет, Институт за историју уметности, Републички завод за заштиту споменика културе; Институт за проучавање културе Срба, Црногораца, Муслимана и Хрвата — Приштина.
Радојчић, С. (1959). Милешевске фреске Страшног суда. Глас CCXXXIV, 7, 69–79.
Радојчић, С. (1961). „Чин бивајем на разлученије души од тела“ у монументалном сликарству XIV века. Зборник радова Византолошког института, 7, 39–50.
Радојчић, С. (1966). Старо српско сликарство. Београд: Нолит.
Радојчић, С. (2002). Текстови и фреске. Г. Милановац: ЛИО.
Ристић, В. (1996). Моравска архитектура. Крушевац: Народни музеј.
Ристић, В. (1998). Наупара и касновизантијско сликарство. Зборник радова Византолошког института, 37, 221–232.
Симић-Лазар, Д. (1985). Иконографија Страшног суда у цркви св. Петра и Павла у Тутину. Саопштења, XVII, 167–180.
Спасић, Д., Палавестра, А. и Мрђеновић, Д. (1991). Родословне таблице и грбови. Београд: Бата.
Споменичко наслеђе Србије. (2007). Београд: Републички завод за заштиту споменика културе.
Стричевић, Ђ. (1956). Хронологија раних споменика Моравске школе. Старинар, V–VI, 115–127.
Тодић, Б. (1989). Прилог, бољем познавању најстарије историје Велућа. Саопштења, XX–XXI, 67–76.
Тодић, Б. (1993). Старо Нагоричино. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе – Просвета – САНУ.
Тодић, Б. и Чанак-Медић, М. (2005). Манастир Дечани. Приштина: Музеј у Приштини.
Failler, А. (1982). Les insignies et la signature du despot. Revue des etudes bizantines, Paris, 171–186.
Чајкановић, В. (1941). О српском врховном богу. Београд: Српска краљевска академија.
Prijavom priloga za objavljivanje, putem ovog sistema elektronskog uređivanja, autor sva prava ustupa uredništvu časopisa „Sabornost – Teološki godišnjak“.