ALTERNATIVE I RIZICI FISKALNE KONSOLIDACIJE U SRBIJI

Sažetak

Srbija se suočava sa ozbiljnom fiskalnom krizom koja može lako da dovede do pojave koja se eufemistično naziva krizom javnog duga, a što predstavlja manje šokantan termin za bankrotstvo države. Učešće budžetskog deficita u BDP-u održava se u hazardnoj blizini razine od 6%, dok je količnik javnog duga i BDP-a na putu da premaši, jednako pogubno, granicu od 60%. Zakonski propisane granice za ove pokazatelje iznose 4,5% i 45%. Budući da su te granice formalizovane još uvek važećim i obavezujućim zakonima, mora se zaključiti da je Srbija ne samo upala u kritičnu ekonomsku situaciju, nego i da je ozbiljno narušila i faktički oštetila sopstveni pravni poredak, otvarajući vrata za nesagledive i brojne dalje poremećaje sa dalekosežnim posledicama. S obzirom na pogibeljnu opštu ekonomsku situaciju, dijagnoza stanja u privredi može da bude zaista kratka: usporavanje privrednog rasta sa nedavno zabeleženim negativnim stopama, neviđene stope nezaposlenosti, ogroman deficit tekućih transakcija i inflacija koja je još uvek najviša u regionu i među najvišim u Evropi. Neodrživi budžetski deficit i preteća – a još uvek brzo rastuća – javna i privatna zaduženost, čine dodatne karakteristike koje zaokružuju ovu sumornu sliku.

U ispitivanju determinanti i mogućih uzročnika ekonomskog sunovrata izdvojena je jedna upadljiva crta privrede i društva u celini. Ona se sastoji u jednoj sklonosti, koja se izrodila u pravu tradiciju, da se živi daleko iznad raspoloživih sredstava: počevši još od završetka II svetskog rata, društvo je bilo izloženo različito generisanim prilivima dopunskih inostranih sredstava, koji su silno podigli sklonosti trošenju i onesposobile sistem da smanji potrošnju i prilagodi se novim okolnostima kad ti prilivi jenjavaju, ili se pojavi opasnost da potpuno iščeznu. Nastao je jedan poseban oblik histereze i smanjen je akumulacioni potencijal privrede, trajno podsecajući razvojne izglede. Na toj opštoj perspektivi razvio se čitav bokor drugih, u neku ruku izvedenih činilaca: precenjenost nacionalne valute uz znatno sasecanje konkurentnosti privrede, riskantno prilagođavanje eksternim izvorima u finansiranju investicija uz odsustvo izgleda za stabilno i trajno nastavljanje ovih priliva, strukturne deformacije u privredi sa hipertrofiranim sektorom usluga, što je dovelo do pojave poznate pod imenom „virtuelizacija rasta“ i, povrh svega i kao rezultat svih ovih faktora, do neodrživosti sadašnjeg razvojnog obrasca. Neodrživa razvojna putanja ne može da ne produkuje krizu spoljnog duga, teške neravnoteže u međunarodnim ekonomskim odnosima i trajne debalanse u javnim finansijama, sa kontinuiranim manjkom prihoda u odnosu na izdatke.

S obzirom na visoku verovatnoću sloma sistema, vlasti su bile prinuđene da formulišu i krenu sa implementacijom jednog zaista hitnog programa konsolidacije. No, one su pritom suočene sa brojnim strahovitim ograničenjima. Na strani rashoda nalaze se mnoge rigidne komponente koje su formalizovane zakonima, pri čemu deluju jednako sputavajuće političke prepreke: kresanje izdataka preterano je skupo u političkom smislu. Na poreskoj strani javljaju se teška ograničenja u pogledu onoga što bi finansijski iscrpeni privreda i stanovništvo mogli dodatno da podnesu, kao i opasnost daljeg usporavanja već iscrpene privrede. Smanjivanje budžetskog deficita bezuslovno je potrebno i kratko se analizira skup mera koncipiranih da bi se ostvario taj cilj. Došlo se do nalaza da, od 2% BDP-a za koliko bi deficit morao da se smanji, sa razumnom sigurnošću može da se očekuje samo smanjenje od jednog procentnog poena, što konačni rezultat čini krajnje nedovoljnim i u ukupnom efektu daleko ispod onoga što je apsolutno potrebno.