ГАНДИЈЕВА „САТЈАГРАХА” И ЕВРОПСКЕ ПОСТМОДЕРНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

Sažetak

У раду се, полазећи од поређењa индијске и европске цивилизације као „идеалтипских” оличења Истока и Запада, пажња фокусира на однос у овим цивилизацијама према могућностима пружања цивилног отпора у случају да је та власт нелегитимна и/или неправедна. Савремена западна наука придодаје Гандијево схватање низу заговорника ненасилног отпора који од Софокла преко Перси Шелија, Ештона Николаса, Хенрија Дејвида Тороа и Лава Толстоја води до Мартина Лутера Кинга, Вацлава Хавела, Леха Валенсе и Џина Шарпа. Полазећи од кратког прегледа настанка индијског покрета за независност и Гандијевог места у њему, прелази се на настанак и обличавање Гандијевог концепта сатјаграхе (постојаности у истини). Сатјаграха није била тек вид ненасилног грађанског отпора западног активистичког типа, већ његов контраст и превазилажење кроз окретање, уз одређене модификације, ка индијског верској традицији. Посматрајући сатјаграху пре свега као аскетско-религиозан подвиг који води од унутрашњег, личног преображујућег подвига ка оном спољном – ка друштвеној промени, рад обрађује њену везу са две индијске традиционалне праксе – са брамачарјом и ахисмом. У другом делу рада се детаљно обрађује феномен „обојених револуција” у источној Европи као врсте ненасилног преврата; уочавају се њихови видови, главне стратешке и тактичке одлике као и фазе реализације. Потом се, у завршном делу рада, врши компарација између индијског вида грађанског отпора предвођеног Гандијем и „обојених револуција” извршених на основу теоријских и практичних препорука Џина Шарпа (Gene Sharp). При томе се јасно уочава контраст између ова два вида грађанског отпора; првог који се окреће традицији, који је прожет духовношћу и води ка ослобађању од колонијалног ропства, и другог, који је профан и антидухован, и који неминовно води у неоколонијалне видове поробљавања.