РАЗВОЈ НАЦИОНАЛНЕ КУЛТУРЕ ИСХРАНЕ У СРЕДЊЕВЕКОВНОЈ СРБИЈИ

Sažetak

Апстракт: Начин исхране у одређеном историјском периоду у једној земљи може бити интересантан показатељ економске, пољопривредне и социјалне климе, али и различитих утицаја из окружења. Трпеза у средњем веку је била условљена друштвеним и материјалним статусом. Начин живота у граду и селу се разликовао, а то се лако може установити и на основу њихових трпеза. Сељаци су морали сами да гаје стоку, житарице, воће и поврће, док су их повлашћени куповали на пијацама или их увозили из иностранства. Ограничена доступност производа који могу да се користе за припрему јела је утицала да људи на селу више цене све што произведу, те је бацање хране било готово незамисливо. Изучавање производње и начина припреме и конзумирања хране је постало интересантно науци тек у неколико последњих деценија – примат су имала изучавања других социолошких активности. Трпеза је прецизан показатељ свих животних околности: друштвеног статуса, радости и жалост, традиције или ритуала. Уз то, географски положај Србије на Балканском полуострву, где се укрштају путеви између Европе и Азије је резултирао мешањем различитих култура, а самим тим утицао на културу исхране. Средњевековно становништво Србије је насељавало географски разнородна подручја, било је честих миграција, ратовало се, пљачкало и отимало, Србију су често погађале суше, болести, али су се и склапали бракови између племићких породица. Све то је оставило печат на српску кухињу. Сусрет оријенталне и средњоевропске културе је донео шароликост у броју намирница, њиховој обради и преради, начинима чувања и обичајима као и понашању за трпезом. Почеци националне кухиње Срба се везују за династију Немањића. О развоју кулруре исхране постоје бројни историјски извори, а поуздана сведочанства су црквене повеље и слични извори.