Borders Reality of Science in the Contemporary World (Subjectivity and Coexistence in Interactive Infinity of Comprehension)
Abstract
In humanistic sciences, a method of overcoming given borders of formulated dimensions of being in the world involves both their tightening and their opening for a different outcome. The concept of science is not fixed nor dominant, but represents the plurality of its principal and heuristic definitions, which are unified in its discourse in the articulation of its achievements. By following its heuristic principles and the unity of concept and reality—achieved by deliberating on the phenomenon of existence, science disregards mediocre results. At the borderline areas, there exist a spirit who enables the self-consciousness which in turn enlightens the science. Re-stringing of rules which lead to naïve solipsism implies the constitution of the so-called ‘natural position’ as a certain mode of existence—a transcendental insight into the world of life through self-realization or self-understanding. Experience gained this way is distinguished from mediocre insights and attitudes thus earning the competence of the scientific method to new horizons and original solutions.
References
Aristotelis Metaphysica. (1978). Recognovit brevique adnotatione critica instruxit W. Jaeger, Oxonii (превод Б. Гавела). Београд., 1975; Т. Ладан, Загреб., 1987.
Брдар, М. (2015). Између бездана и неба: Критика Декартовог програма рациоцентричног утемељења као херменеутика нововековне филозофије. Београд: Институт друштвених наука; Н. Сад: Књижарница Зорана Стојановића.
Bruzina, R. (2004). Edmund Husserl & Eugen Fink: beginnings and ends in phenomenology, 1928–1938 (Yale studies in hermeneutics). New Haven & London: Yale University Press.
Декарт, Р. (2012). Метафизичке медитације о првој филозофији: У којима је доказано да Бог постоји и да се човекова душа стварно разликује од тела, приговори које су веома учене особе изнеле против претходних медитација и одговори аутора /прев. И. Вуковић/, Београд: Завод за уџбенике.
Кант, И. (1990). Критика чистог ума. Београд: БИГЗ.
Керовић, Р. (2015). Самобитност и достојанство. Стари Бановци, Београд – Бања Лука: Бернар – Ризница духовног блага.
Петровић, А. (2016). Φύσις и κόσμος: Природа и свет код античких мислилаца са оптиком Кантове технике природе. Нови Сад: Завод за културу Војводине; (2010). ’Хегел и идејни динамизам платоновске дијалектике: Прилог савременом разумевању научне логике као онтолошког и теолошког вида бивствовања’, Нови Сад – Косовска Митровица: Филозофски факултет – Графомаркетинг.
Platonis Opera (1976–1978), recognovit brevique adnotatione critica instruxit Ioannes Burnet, Oxonii, – T. 4.: Respublica /Држава/; Timaeus /Тимеј, Тимај/.
Fink, E. (1988). VI Cartesianische Meditation: Teil 1 – Der Idee einer transzendentalen Methodenlehre, Husserliana, Bd. II/1. Dordrecht: Kluwer academic publishers, /1932/.
Fink, E. (1989). ’Das Wesen der Bildung’. In: E. Fink, Zur Krisenlage des modernen Menschen: erziehungswissenschaftliche Vorträge, Hrsg. von Franz-A. Schwarz. Würzburg: Königshaussen & Neumann.
Fink, E. (1990). Welt und Endlichkeit. Würzburg: Königshausen & Neumann.
Хајдегер, М. (1999). Предавања и расправе. Београд: Плато.
Husserl, E. (2004). Einführung in die Ethik 1920–1924. HUA Bd. XXXVII, Den Haag: H. Peucker.
Husserl, E. (1936/1954). Die Krisis der europäischen Wissenschaften und die transzendentale Phänomenologie, Hrsg. Walter Biemel, Husserliana Bd. VI, M. Nijhoff, Haag. /прев. З. Ђинђић, Београд: Дечје новине, 1991/.
The details about the publication policy, including copyright and licensing, are available at: