Гранична реалност науке у савременом свету (Субјективност и коегзистенција у интерактивној бесконачности поимања)
Sažetak
Поступак прекорачивања граница датости зацртаних димензија бивствовања у свету, у духовним наукама не подразумева толико њихово учвршћивање колико отварање за другачија исходишта. Незафиксиран и недоминантан појам науке претпоставља вишедимензионалност њених начелних и хеуристичких опредељивања, датих јединством дискурса у теоријској артикулацији достигнутих сазнања. Она следи своју хеуристичку природу онда када се не зауставља на осредњим резултатима, а до тога доспева и онда када следи начелну јединственост појма и реалности, до које доспева разматрањем основних феномена постојања. Јер, на њиховим граничним подручјима обитава дух који омогућава ону самосвест, која саму науку просветљава и освешћује, и тај дух допушта излазе. Рестринговање правила која воде у наивни солипсизам, подразумева конституцију одређења тзв. „природног положаја“ као извесног начина егзистенције, што носи сам трансцендентални компетентан увид у свет живота, путем долажења до самог себе или саморазумевања. Искуство које је ту ступило на подручје неограничености, разграничавајући се са просечним увидима и становиштима, с тиме је задобило компетенцију оне научне мере која отвара хоризонте и нуди изворнија решења.
Reference
Aristotelis Metaphysica. (1978). Recognovit brevique adnotatione critica instruxit W. Jaeger, Oxonii (превод Б. Гавела). Београд., 1975; Т. Ладан, Загреб., 1987.
Брдар, М. (2015). Између бездана и неба: Критика Декартовог програма рациоцентричног утемељења као херменеутика нововековне филозофије. Београд: Институт друштвених наука; Н. Сад: Књижарница Зорана Стојановића.
Bruzina, R. (2004). Edmund Husserl & Eugen Fink: beginnings and ends in phenomenology, 1928–1938 (Yale studies in hermeneutics). New Haven & London: Yale University Press.
Декарт, Р. (2012). Метафизичке медитације о првој филозофији: У којима је доказано да Бог постоји и да се човекова душа стварно разликује од тела, приговори које су веома учене особе изнеле против претходних медитација и одговори аутора /прев. И. Вуковић/, Београд: Завод за уџбенике.
Кант, И. (1990). Критика чистог ума. Београд: БИГЗ.
Керовић, Р. (2015). Самобитност и достојанство. Стари Бановци, Београд – Бања Лука: Бернар – Ризница духовног блага.
Петровић, А. (2016). Φύσις и κόσμος: Природа и свет код античких мислилаца са оптиком Кантове технике природе. Нови Сад: Завод за културу Војводине; (2010). ’Хегел и идејни динамизам платоновске дијалектике: Прилог савременом разумевању научне логике као онтолошког и теолошког вида бивствовања’, Нови Сад – Косовска Митровица: Филозофски факултет – Графомаркетинг.
Platonis Opera (1976–1978), recognovit brevique adnotatione critica instruxit Ioannes Burnet, Oxonii, – T. 4.: Respublica /Држава/; Timaeus /Тимеј, Тимај/.
Fink, E. (1988). VI Cartesianische Meditation: Teil 1 – Der Idee einer transzendentalen Methodenlehre, Husserliana, Bd. II/1. Dordrecht: Kluwer academic publishers, /1932/.
Fink, E. (1989). ’Das Wesen der Bildung’. In: E. Fink, Zur Krisenlage des modernen Menschen: erziehungswissenschaftliche Vorträge, Hrsg. von Franz-A. Schwarz. Würzburg: Königshaussen & Neumann.
Fink, E. (1990). Welt und Endlichkeit. Würzburg: Königshausen & Neumann.
Хајдегер, М. (1999). Предавања и расправе. Београд: Плато.
Husserl, E. (2004). Einführung in die Ethik 1920–1924. HUA Bd. XXXVII, Den Haag: H. Peucker.
Husserl, E. (1936/1954). Die Krisis der europäischen Wissenschaften und die transzendentale Phänomenologie, Hrsg. Walter Biemel, Husserliana Bd. VI, M. Nijhoff, Haag. /прев. З. Ђинђић, Београд: Дечје новине, 1991/.
Detalji u vezi sa uređivačkom politikom, uključujući i autorska prava, dostupni su na sajtu SCIndeks.
http://scindeks.ceon.rs/journalDetails.aspx?issn=0354-3293