Царски балдахин над улазом у цркву: облици, просторни контексти, иконографски програми и смисао куполе у српским припратама XIV века
Sažetak
Присуство купола над припратама у одређеним српским црквама XIV века, нарочито током владавине краља (касније цара) Стефана Душана и након тога, одражава значајан феномен у архитектури, иконографији и симболичком представљању. У чланку се анализирају архитектонска форма, просторни односи, сликана декорација и значење купола, посебно у контексту царског покровитељства и симболике царске власти. На почетку је истражена могућа предисторија куполног склопа постављеног над улазном зоном византијских цркава, најчешће у припратама. Обухваћени су примери из средњовизантијског и позновизантијског градитељства. Аутор узима у обзир архитектонске карактеристике централног травеја у припратама католикона светогорских манастира, чији је значај наглашен кроз употребу куполастог свода, подне декорације и особене иконографије, а што упућује на везу са царским церемонијалом и симболиком. Поред ових, слично и веома карактеристично решење у јужној цркви цариградског манастира Пантократора, аутор сматра од највећег утицаја на потоње облике и решења у српским споменицима. Посебно се истиче да су у Србији усвојено присуство купола у приземно решеним припратама, што је можда резултат ових утицаја или одраз потенцијално сличних церемонијалних пракси на двору Србији суседног Епира. У Епиру се, на прелазу из XIII у XIV век, као и нешто касније у Србији, наилази готово искључиво на куполне склопове над приземним припратама, док у Мистри куполе над западним галеријама одражавају цариградски утицај. И једно и друго решење било је одраз царског церемонијала—прво свечаног уласка цара у цркву, друго његовог присуства на црквеним богослужењима. Закључује се да је купола имала улогу у формирању церемонијалног простора, али и у симболизацији царског присуства и заштите у црквеном контексту.
Аутор потом прелази на детаљно представљање сачуваних или документованих примера куполног склопа над улазима у српске цркве. Као главни период узето је време Српског царства (1346–1371). Међутим, пошто се куполна решења јављају и пре тога, прво су анализирана она и закључено је да су царски елементи већ тада били присутни. Главни представници овог периода су Црква Св. Николе у Дабру, задужбина Стефана Дечанског и Душана, и северни параклис католикона Трескавца, чији је ктитор Душан. У Трескавцу, у куполи пред улазом у параклис, насликан је Небески двор, са Христом као царем у средишту калоте, што се може довести у везу са царским статусом манастира. Потом излагање прелази на сам период Царства, током ког настају најзначајнији примери куполног склопа на улазу у цркву: царска задужбина Свети Архангели код Призрена, властелинске задужбине Лесново и Псача, као и спољна припрата у Хиландару. Купола над лесновском припратом је од посебног значаја, са потпуно очуваним сликаним програмом, који својом комплексном иконографијом и вишеструким значењским елементима проширује владарски симболизам куполе над улазним простором, а који овде садржи и монументални портрет цара Душана. Континуитет овог архитектонског и иконографског феномена, чак и након Душанове смрти, рефлектује се у веома сложеном иконографском решењу куполе у Марковом манастиру, са представом Гозбе Премудрости и Речи Божије, и у употреби куполе у припратама Раванице, Манасије и бројним другим цркава Моравске Србије.
Богати и сложени иконографски програми у куполама Трескавца, Леснова и Марковог манастира не само да представљају литургијске и есхатолошке теме већ такође истичу политички и духовни ауторитет владара. Један аспект, наслеђен из Византије, посебно се издваја: употреба куполе као архитектонске реплике церемонијалног балдахина, намењеног за царски улазак, али и као обележја суверенове заштите над манастиром. Поред тога, куполе у одређеним црквама функционишу као симболични оквир над царским портретима, интегришући владара у космички систем и визуелно потврђујући везу између земаљске и небеске власти. Ова пракса додатно учвршћује улогу цара као духовног заштитника и политичког суверена.
У закључку се истиче да је увођење купола над припратама у српску црквену архитектуру представљало специфичан искорак у уметничком и идеолошком изразу у контексту успостављања царства, али и потоњег покушаја његовог продужења. Ове куполе нису биле само функционални и декоративни елементи, већ су имале дубоко симболичко значење, које је било повезано са идејом присуства Христа и божанске власти у свету. Такође, оне су служиле као репрезентација хармоније између духовне и световне власти, што је било од посебног значаја у контексту новоформираног српског царства, указујући на континуитет са византијском царском традицијом и истовремено успостављањем новог идентитета српске државе као самосталне и суверене царевине. Еволуција овог архитектонског склопа, од раних примера до софистициранијих, показује свесну апликацију и адаптацију византијских модела, постепено водећи ка комплексној синтези византијских узора и локалних потреба, што је резултирало стварањем јединственог архитектонског и уметничког израза који је обележио епоху.
Reference
Bogdanović, J. (2017). The Framing of Sacred Space: The Canopy and the Byzantine Church. New York: Oxford University Press.
Božinović, V. (2021). The sculptural decoration of Chilandar’s outer narthex. Хиландарски зборник, 15, 101–119.
Ćurčić, S. (1971). The twin-domed narthex in Palaeologan architecture. Зборник радова Византолошког института, 13, 333–344.
Ćurčić, S. (2000). The exonarthex of Hilandar: The question of its function and patronage. У: В. Кораћ (ур.), Међународни научни скуп „Осам векова Хиландара, историја, духовни живот, књижевност, уметност и архитектура, октобар 1998” (стр. 477–487). Београд: Српска академија наука и уметности.
Ćurčić, S. (2010). Architecture in the Balkans: From Diocletian to Sьleyman the Magnificent. New Haven—London: Yale University Press.
Ćurčić, S. (2015). Epirote input in architecture of Byzantine Macedonia and Serbia around 1300. In: Β. Κατσαρός και Α. Τούρτα (Επ. επιμ.), Αφιέρωμα στον Ακαδημαϊκό Πanαγιώτη Λ. Βοκοτόπουλο (pp. 127–140). Αθήνα: Καπόν.
Djurić, V. J. (1996). L’art impérial serbe: marques du statut impérial et traits de prestige. In: Ν. Οικονομήδης (Επιμ.), Βυζάντιο και Σερβία κατά τον 14ο αιώνα (pp. 23–56). Αθήνα: Εθνικό Ίδρυμα Ερευνών—Ινστιτούτο Βυζαντινών Ερευνών.
Fundić, L. (2022). Art, Power, and Patronage in the Principality of Epirus, 1204–1318. Abingdon—New York: Routledge.
Gavrilović, Z. (1980). Divine wisdom as part of Byzantine imperial ideology. Research into the artistic interpretations of the theme in Medieval Serbia. Narthex programmes of Lesnovo and Sopoćani. Зограф, 11, 44–69.
Gavrilović, Z. (1989). Kingship and Baptism in the iconography of Dečani and Lesnovo. У: В. Ј. Ђурић (ур.), Дечани и византијска уметност средином XIV века (стр. 297–306). Београд–Приштина: Српска академија наука и уметности—Јединство.
Georgiadou, S. (2015). Architecture and Statehood in Late Byzantium: A Comparative Study of Epiros and Trebizond (Unpublished doctoral dissertation). University of Illinois at Urbana-Champaign, Urbana-Champaign IL.
Janin, R. (1969). La geographie ecclesiastique de l’empire byzantin, I: Le siege Constantinople et le patriarcat oecumenique, 3: Les eglises et les monasteres. 2nd ed. Paris: Institut français d’études byzantines.
Korać, V. (1998). The exonarthex. In: G. Subotić (Ed.), Hilandar Monastery (p. 159). Belgrade: Serbian Academy of Sciences and Arts.
Luibhéid, C., & Rorem, P. (Eds.). (1987). Pseudo-Dionysius: The Complete Works. New York: Paulist Press.
Marinis, V. (2014). Architecture and Ritual in the Churches of Constantinople: Ninth to Fifteenth Centuries. Cambridge—New York: Cambridge University Press.
Marković, M. (1998). The original paintings of the monastery’s main church. In: G. Subotić (Ed.), Hilandar Monastery (pp. 221–242). Belgrade: Serbian Academy of Sciences and Arts.
Meksi, A. (1983). Arkitektura mesjetare në Shqipëri (shek. VII-XV). Tiranë: Shtëpia botuese “8 Nëntori”.
Meyendorff, J. (1987). Wisdom-Sophia: Contrasting approaches to a complex theme. Dumbarton Oaks Papers, 41, 391–401.
Miljković, B. (2004). L’illustration de la Deuxième homélie pascale de Grégoire le Theologien. Зборник радова Византолошког института, 41, 104–112.
Millet, G. (1919). L’Ancien art serbe: Les églises. Paris: Boccard.
Mineva, E. (2013). References to the Monastery of Pantokrator in Old Slavic literature (14th–15th c.). In: S. Kotzabassi (Ed.), The Pantokrator Monastery in Constantinople (pp. 83–96). Boston—Berlin: De Gruyter.
Ousterhout, R. (2000). Contextualizing the later churches of Constantinople: Suggested methodologies and a few examples. Dumbarton Oaks Papers, 54, 241–250.
Ousterhout, R. G. (2019a). Eastern Medieval Architecture: The Building Traditions of Byzantium and Neighboring Lands. New York: Oxford University Press.
Ousterhout, R. G. (2019b). Piroska and the Pantokrator: Reassessing the architectural evidence. In: M. Sághy & R. G. Ousterhout (Eds.), Piroska and the Pantokrator: Dynastic Memory, Healing, and Salvation in Komnenian Constantinople (pp. 225–259). Budapest—New York: Central European University, Department of Medieval Studies—Central European University Press.
Sinkević, I. (2012). Prolegomena for a study of royal entrances in Byzantine churches: The case of Marko’s Monastery. In: M. J. Johnson, R. Ousterhout, & A. Papalexandrou (Eds.), Approaches to Byzantine Architecture and Its Decoration: Studies in Honor of Slobodan Ćurčić (pp. 121–142). Farnham–Burlington: Ashgate.
Smolčić-Makuljević, S. (2009). Two models of sacred space in the Byzantine and medieval visual culture of the Balkans: The monasteries of St Prohor of Pčinja and Treskavac. Jahrbuch der österreichischen Byzantinistik, 59, 191–202.
Stanković, N. (2011). Formation of the litē on Mount Athos: Liturgical and historical aspects. In: I. Iliev (Ed.), Proceedings of the 22nd International Congress of Byzantine Studies, Sofia, 22–27 August 2011, Volume II: Abstracts of Round Table Communications (pp. 91–92). Sofia: Bulgarian Historical Heritage Foundation.
Stanković, N. (2017). At the Threshold of the Heavens: The Narthex and Adjacent Spaces in Middle Byzantine Churches of Mount Athos (10th–11th Centuries)—Architecture, Function, and Meaning (Unpublished doctoral dissertation). Princeton University, Princeton NJ.
Stanković, N. (2021). Tradition, innovation, and individual creation in monastic architecture: The case of St Athanasius the Athonite and the katholikon of his Great Lavra. In: A. Zakharova, O. Ovcharova, & I. Oretskaia (Eds.), Art of the Byzantine World: Individuality in Artistic Creativity. A Collection of Essays in Honour of Olga Popova (pp. 532–545). Moscow: State Institute for Art Studies.
Thomas, J., & Hero, A. C. (Eds.). (2000). Byzantine Monastic Foundation Documents: A Complete Translation of Surviving Founders’ Typika and Testaments. Washington DC: Dumbarton Oaks Research Library and Collection.
Vasileski, A. (2016). The Monastery of Treskavec. Skopje: Cultural Heritage Protection Office.
Бабиќ, Б. (1961). Живописот од егзонартексот на црквата на манастирот Трескавец. Стремеж, 4, 52–60.
Бабиќ, Б., Мошин, В. и др. (подг.). (1981). Споменици за средневековната и поновата историја на Македонија, IV: Грамоти, записи и друга документарна грађа за манастирите и црквите во Прилепската област. Скопје: Архив на Македонија.
Бабић, Г. (1978). Иконографски програм живописа у припратама цркава краља Милутина. У: С. Петковић (ур.), Византијска уметност почетком XIV века: Научни скуп у Грачаници 1973 (стр. 105–126). Београд: Филозофски факултет, Одељење за историју уметности.
Бјелић, И. (2020). Реконструкција спољних облика цркве Светих арханђела код Призрена—ревизија. Зограф, 44, 165–178.
Бошковић, Ђ. (1932). Белешке са путовања. Старинар, Трећа серија, 7, 88–126.
Бошковић, Ђ. и Ковачевић, М. (1992). Хиландар, Саборна црква: Архитектура. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе.
Војводић, Д. и Поповић Д. (ур.). (2016). Сакрална уметност српских земаља у средњем веку (Византијско наслеђе и српска уметност, II). Београд: Српски комитет за византологију—Службени гласник—Византолошки институт САНУ.
Вуловић, Б. (1966). Раваница: Њено место и њена улога у сакралној архитектури Поморавља. Саопштења, 7, 1–214.
Вуловић, Б. (1978). Нова истраживања архитектуре Грачанице. У: С. Петковић (ур.), Византијска уметност почетком XIV века: Научни скуп у Грачаници 1973 (стр. 165–172). Београд: Филозофски факултет, Одељење за историју уметности.
Габелић, С. (1998). Манастир Лесново: историја и сликарство. Београд: Стубови културе.
Глигоријевић-Максимовић, М. (2005). Сликарство ХIV века у манастиру Трескавцу. Зборник радова Византолошког института, 42, 77–171.
Григорије Цамблак (1989). Књижевни рад у Србији, прир. Д. Петровић. Београд: Просвета—Српска књижевна задруга.
Дероко, А. (1933–1934). Матејча. Старинар, Трећа серија, 8–9, 84–89.
Димитријевић, А. (2022). Питање ктиторства првобитне грачаничке спољне припрате. Ниш и Византија, 20, 339–350.
Димитрова, Е. (2002). Манастир Матејче. Скопје: Каламус.
Димитрова, Е., Коруновски, С. и Грандаковска, С. (2013). Средновековна Македонија: Култура и уметност (Македонија: Милениумски културно-историски факти, 3). Скопје: Медиа Принт Македонија—Универзитет Евро-Балкан.
Ђорђевић, И. М. (1994). Зидно сликарство српске властеле у доба Немањића. Београд: Филозофски факултет.
Ђорђевић, И. М. (2006). Дарови Светог Духа у проскомидији Богородичине цркве у Морачи. У: Д. Поповић и Б. Тодић (ур.), Манастир Морача (стр. 195–212). Београд: Балканолошки институт САНУ. (Reprinted in: И. М. Ђорђевић, 2008, Студије српске средњовековне уметности, прир. Д. Војводић и М. Марковић, 182–199. Београд: Завод за уџбенике).
Ѓорѓиевски, Д. (2014). Прилог кон проучувањата на култот на светите Петозарници и идејната програма во северната купола на манастирот Трескавец. Patrimonium, 12, 121–132.
Јанковић, М. (1985). Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку. Београд: Народна књига—Историјски институт.
Касапова, Е. (2009). Архитектурата на црквата Успение на Богородица Трескавец. Скопје: Македонска академија на науките и уметностите.
Касапова, Е. (2012). Архитектурата на црквата Св. Димитрија—Марков манастир. Скопје: Каламус.
Кораћ, В. (1978). Археолошка опажања о припрати кнеза Лазара у Хиландару. Хиландарски зборник, 4, 75–98. (Reprinted in: В. Кораћ, 1987, Између Византиjе и Запада: Одабране студиjе о архитектури, 114–130. Београд: Просвета).
Кораћ, В. (1979). Свети Сава и програм рашког храма. У: В. Ј. Ђурић (ур.), Сава Немањић—Свети Сава: Историја и предање (стр. 232–243). Београд: Српска академија наука и уметности. (Reprinted in: В. Кораћ, 1987, Између Византиjе и Запада: Одабране студиjе о архитектури, 145–156. Београд: Просвета).
Кораћ, В. (1998). Свети Арханђели, Душанов царски маузолеј. Глас САНУ, 10, 191–201.
Кораћ, В. (2003). Споменици монументалне српске архитектуре XIV века у Повардарју. Београд: Српска академија наука и уметности—Републички завод за заштиту споменика културе.
Кораћ, В. (2004). Смисао грађења по узору: примери у српској архитектури XIV века. Зборник радова Византолошког института, 41, 205–212.
Мак Данијел, Г. (прир.). (1989). Данилови настављачи: Данилов Ученик, други настављачи Даниловог зборника. Београд: Просвета—Српска књижевна задруга.
Максимовић, Љ. (2013). Двор епирских деспота у XIV и XV веку. У: Љ. Максимовић, Огледи о политичкој моћи у Византији: чиниоци и ослонци (стр. 429–456). Београд: Српска књижевна задруга. (Originally published as: Lj. Maksimović (1994). The Court of the Epirote Despots in the 14th and 15th centuries. Зборник радова Византолошког института, 33, 127–147).
Марковић, М. (2011). Иконографски програм најстаријег живописа цркве Богородице Перивлепте у Охриду: попис фресака и белешке о појединим програмским особеностима. Зограф, 35, 119–143.
Марковић, М. (2014). Михаило Главас Тарханиот—ктитор манастира Трескавца. Зограф, 38, 77–98.
Марковић, М. и Хостетер, В. Т. (1998). Прилог хронологији градње и осликавања хиландарског католикона. Хиландарски зборник, 10, 201–220.
Мијовић, П. (1967). Царска иконографија у српској средњовековној уметности. Старинар, 18, 103–118.
Мијовић, П. (1971). Царска иконографија у српској средњовековној уметности, II. Старинар, 22, 67–92.
Мијовић, П. (1978). О генези Грачанице. У: С. Петковић (ур.), Византијска уметност почетком XIV века: Научни скуп у Грачаници 1973 (стр. 127–163). Београд: Филозофски факултет, Одељење за историју уметности.
Мирковић, Л. и Татић, Ж. (1925). Марков манастир. Нови Сад: Графика.
Немыкина, Е. А. (2016). Влияние императорской проблематики на монумента льные росписи Сербии XIV в. на примере композиции «Небесный двор» в Успеснкой церкви монастыря Трескавац. Вестник Православного Свято Тихоновского Гуманитарного Университета, Серия V: Вопросы истории и теории христианского искусства, 24(4), 48–66.
Ненадовић, С. (1967). Душанова задужбина манастир Светих арханђела код Призрена. Београд: Научно дело.
Пејић, С. (2009). Манастир Свети Никола Дабарски. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе.
Расолкоска-Николовска, З. (1995). О историјским портретима у Псачи и времену њиховог настанка. Зограф, 24, 38–51.
Ристић, П. (1995). Рвање Јакова с анђелом. У: Б. Стојков и З. Маневић (ур.), Традиција и савремено српско црквено градитељство (стр. 99–115). Београд: Институт за архитектуру и урбанизам Србије.
Смолчић-Макуљевић, С. (2002). Царски Деисис и Небески двор у сликарству ХIV века манастира Трескавца: Иконографски програм северне куполе припрате цркве Богородичиног Успења. У: Трећа југословенска конференција византолога, Крушевац 10–13. мај 2000. (стр. 463–472). Београд—Крушевац: Византолошки институт САНУ—Народни музеј.
Смолчић-Макуљевић, С. (2019). Манастир Трескавац. Београд: Универзитет у Београду, Филозофски факултет, Институт за историју уметности.
Тодић, Б. (1988). Грачаница: сликарство. Београд—Приштина: Просвета—Јединство.
Тодић, Б. (1995). Манастир Ресава. Земун: Драганић.
Тодић, Б. (2017). Време изградње католикона и ексонартекса манастира Хиландара. Хиландарски зборник, 14, 147–171.
Томић Ђурић, М. (2019). Фреске Марковог манастира. Београд—Битољ: Балканолошки институт Српске академије наука и уметности—Архиепископија охридска и Митрополија скопска.
Ћирковић, С. (ур.). (1981). Историја српског народа, Прва књига: Од најстаријих времена до Маричке битке. Београд: Српска књижевна задруга.
Ћурчић, С. (1988). Грачаница: историја и архитектура. Београд—Приштина: Просвета—Јединство.
Ћурчић, С. (2000). Смисао и функција катихумена у позновизантијској и српској архитектури. У: Г. Суботић (ур.), Манастир Жича: зборник радова (стр. 83–93). Краљево: Народни музеј—Завод за заштиту споменика културе.
Ћурчић, С. (2005). Незапажени доприноси Хиландара развоју српске средњовековне архитектуре. У: М. Милосављевић и М. Живојиновић (ур.), Четврта казивања о Светој Гори (стр. 17–47). Београд: Просвета—Друштво пријатеља Свете Горе Атонске—Византолошки институт САНУ.
Ферјанчић, Б. и Ћирковић, С. (2005). Стефан Душан, краљ и цар, 1331–1355. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Цветковски, С. (2006–2007). Портрети византијских и српских владара у манастиру Трескавцу. Зограф, 31, 153–167.
Κίσσας, Σ. (2008). Ομορφοκκλησιά: Οι τοιχογραφíες του ναού του Αγíου Γεοργíου κοντá στην Καστοριá. Београд: Византолошки институт САНУ.
Παπαδοπούλου, Β. Ν. (2002). Η βυζαντινή Άρτα και τα μνημεία της. Αθήνα: Υπούργειο πολιτισμού, Ταμείο αρχαιολογικών πόρων και απαλλοτριώσεων.
Τάντσης, Α. (2008). Το υπερώο στη βυζαντινή ναοδομία (Unpublished doctoral dissertation). Αριστοτέλειο Πανεπιστήμιο Θεσσαλονίκης, Θεσσαλονίκη.
Τάντσης, Α. (2015). Παλαιολόγοι και Καντακουζηνοί ως χορηγοί εκκλησιών στον Μυστρά. Βυζαντιακά, 32, 257–290.
Detalji u vezi sa uređivačkom politikom, uključujući i autorska prava, dostupni su na sajtu SCIndeks.
http://scindeks.ceon.rs/journalDetails.aspx?issn=0354-3293