Комично олакшање и друштвена субверзија у „Хамлету“

Ana M. Andrejević; Branislava M. Dilparić; Snežana M. Zečević

doi:10.5937/zrffp56-63987

Ana M. Andrejević Univerzitet u Prištini sа privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, Filozofski fakultet, Katedra za engleski jezik i književnost https://orcid.org/0000-0003-1789-2490
Branislava M. Dilparić Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, Filozofski fakultet, Katedra za engleski jezik i književnost https://orcid.org/0000-0002-0656-198X
Snežana M. Zečević Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, Filozofski fakultet, Katedra za engleski jezik i književnost https://orcid.org/0000-0001-7151-1367

DOI: https://doi.org/10.5937/zrffp56-63987

Ključne reči: Вилијам Шекспир, Хамлет, комично олакшање, идеолошка субверзија, карневализација, нови историзам, психоанализа

Sažetak

Трагедија у класичној поетици подразумева приказ озбиљне радње без комичних епизода и ликова. Насупрот томе, Вилијам Шекспир нарушава ову норму интегрисањем комичних сцена у саму структуру трагичког дискурса. Полазна теза рада јесте да комично олакшање у трагедији нема јединствену функцију, већ да се у Хамлету појављује као сложен драматуршки и идеолошки механизам. Комичне епизоде не служе искључиво смањењу трагичног интензитета, већ отварају дискурзиван простор унутар драме у којем се обликују и преиспитују друштвене хијерархије и облици институционалне контроле. Анализа сцена са Полонијем, Розенкранцом и Гилденстерном, Озриком и гробарима указује на динамичну хијерархију комичних функција, која обухвата распон од дворске комике усмерене ка стабилизацији постојећег поретка до карневалских облика смеха који доводе у питање класне разлике и ауторитет моћи. Теоријски оквир рада утемељен је на Бахтиновом концепту карневализације, уз допунске увиде новог историзма и психоаналитичких тумачења хумора, што омогућава да се комично олакшање у Хамлету сагледа као органски део драмске структуре који продубљује трагични смисао и разоткрива њене унутрашње идеолошке противречности.

Reference

Андрејевић, А. (2010). Настанак драмске књижевне форме у антици и њен утицај на енглеску ренесансну драму. Зборник радова Филозофског факултета, 40, 117–127.

Андрејевић, А. (2013). Генеза британске драме у средњем веку. Баштина, 34, 45–66.

Требјешанин, Ж. (2009). Фројдово завештање. Београд: ИП „Жарко Албуљ”.

Abrams, M. H., & Harpham, G. G. (2005). A Glossary of Literary Terms. Boston: Wadsworth, Cengage learning.

Alden, R. M. (1914). The use of comic material in the tragedy of Shakespeare and his contemporaries. The Journal of English and Germanic Philology, 13(2), 281–298.

Aristotel. (2008). O pesničkoj umetnosti. Beograd: Dereta.

Attardo, S. (Ed.). (2014). Encyclopedia of Humor Studies. Los Angeles: SAGE Publications, Inc.

Bakhtin, M. (1984). Rabelais and His World. Bloomington: Indiana University Press.

Baldick, C. (2015). The Oxford Dictionary of Literary Terms. Oxford: Oxford University Press.

Bennett, A., & Royle, N. (2004). An Introduction to Literature, Criticism and Theory. Harlow: Pearson Education Limited.

Bristol, M. D. (1985). Carnival and Theater Plebian Culture and the Structure of Authority in Renaissance England. London: Routledge.

Burzyńska, A., & Markowski, M. P. (2009). Književne teorije XX veka (s poljskog prevela I. Đokić). Beograd: Službeni glasnik.

Carlson, M. (1984). Theories of the Theatre: A Historical and Critical Survey, from the Greeks to the Present. Ithaca, NY: Cornell University Press.

Castle, G. (2007). The Blackwell Guide to Literary Theory. Oxford: Blackwell Publishing.

Cook, J. W. (2006). Encyclopedia of Renaissance Literature. New York: Facts on File, Inc.

Coyle, M., Garside, P., Kelsall, M., & Peck, J. (1993). Encyclopedia of Literature and Criticism. Gale: Routledge.

Critchley, S. (2002). On Humour. New York: Routledge.

Dobie, A. (2012). Theory into Practice: An Introduction to Literary Criticism. Boston: Wadsworth.

Draudt, M. (2002). The comedy of Hamlet. Atlantis, XXIV(2), 85–107.

Dryden, J. (1889). An Essay of Dramatic Poesy (Edited with notes by T. Arnold). Oxford: Clarendon Press.

Frojd, S. (1960). Dosetka i njen odnos prema nesvesnom. Novi Sad: Matica srpska.

Greenblatt, S. J. (1988). Shakespearean Negotiations: The Circulation of Social Energy in Renaissance England. Berkeley: University of California Press.

Grinblat, S. (2006). Vil iz Stratforta: kako je Šekspir postao Šekspir. Beograd: PortaLibris.

Kaur, S., & Choudhary, H. (2024). Locating the elements of comic relief in Shakespeare’s tragedy Hamlet. International Journal of Trends in English Language and Literature, 5(1), 46–64.

Knowles, R. (Ed.). (1998). Shakespeare and Carnival: After Bakhtin. London: Macmillan Press Ltd.

Marsh, N. (1998). Shakespeare: The Tragedies. London: Macmillan Press Ltd.

Minoa, Ž. (2008). Istorija samoubistva. Novi Sad: Brodel.

Montrose, L. A. (1996). The Purpose of Playing: Shakespeare and the Cultural Politics of the Elizabethan Theatre. Chicago: University of Chicago Press.

Morreall, J. (2009). Comic Relief: A Comprehensive Philosophy of Humor. Chichester: John Wiley & Sons Ltd.

Nason, A. H. (1906). Shakespeare’s use of comedy in tragedy. The Sewanee Review, 14(1), 28–37.

Neill, M. (2005). Issues of Death: Mortality and Identity in English Renaissance Tragedy. Oxford: Clarendon Press.

Perišić, I. (2012). Uvod u teoriju smeha. Beograd: Službeni glasnik.

Popović, T. (2007). Rečnik književnih termina. Beograd: Logos Art.

Pul, E. (2011). Tragedija: sasvim kratak uvod. Beograd: Službeni glasnik.

Ristivojević, M. (2009). Bahtin o karnevalu. Etnoantropološki problemi, 4 (3), 197–210. https://doi.org/10.21301/eap.v4i3.10

Schwyzer, P. (2007). Archaeologies of English Renaissance Literature. Oxford: Oxford University Press.

Shipley, J. T. (1943). Dictionary of World Literature. New York: Philosophical Library.

Snyder, S. (2019). The Comic Matrix of Shakespeare’s Tragedies. Princeton: Princeton University Press.

Šekspir, V. (1966). Hamlet. Beograd: Kultura.

Watson, R. N. (1994). The Rest Is Silence: Death as Annihilation in the English Renaissance. Berkeley: University of California Press.