СТАРИ И НОВИ ОБЛИЦИ УМЕТНИЧКОГ АНГАЖМАНА У КУЛТУРИ ОТПОРА

Sažetak

Применом етнометодолошке теоријске парадигме и историјског метода, аутор закључује да су култура, политика и уметничка атмосфера која оплемењује простор постали недељива структура догађања и феноменолошког сагледавања културе отпора у модерном друштву. Политички протести постају форме перформанса које аутор настоји сагледати из ширег контекста културе улице у теоријској перцепцији епистемологије простора. На тај начин испољава се настојање и могућност да се сагледају смисао и дух разних манифестација. Разматрају се социокултурне претпоставке различитих облика уметности и манифестација, њихова историјска, политичка и идеолошка условљеност у урбаном окружењу и (пост)глобализму. Kао кључни предмет истраживања аутор узима карикатуру и афористичку уметност које перципира као традиционалне облике отпора, а перформанс због своје визуелне и експресионистички засноване поруке као релативно нову уметничку праксу и делотворнији вид грађанског отпора. Поступком утврђивања значења појава путем језичких и визуелних представа, аутор је уочио политички карактер њиховог израза.У овом раду аутор покушава да разбије „модерну догму“ по којој су политика и уметност у иманентном конфликтном односу. Стога је основнo настојање аутора да кроз прокламацију људске слободе, циљеве политике и уметности идејно приближи. Фундамент слободе и креативног избора чини њихову заједничку и темељну вредност. Кроз перформанс се успоставља рационалан компромис у коме власт и опозиционе групе верују у демократски потенцијал своје улоге, пацификујући простор у новим околностима. Идеолошком острашћеношћу и пропагандним циљевима успоставља се нажалост танана нит између културе и некултуре.