ELILOVA TEZA O MOBILIZACIJSKOJ ULOZI POLITIČKE PERSUAZIJE KROZ PERSPEKTIVU NEURONSKE POZADINE MOTIVISANOG REZONOVANJA

Sažetak

Teza Žaka Elila da je za uspešnu političku persuaziju ključan uticaj na ponašanje, a ne na stavove u ovom radu analizira se iz ugla neuronauke i rezultata neuronaučnog eksperimenta koji je sproveo Dru Vesten. Naime, ispitujući neuronsku pozadinu kognitivnog procesa motivisanog rezonovanja, Vesten je došao do rezultata koji ukazuju na dominantnu ulogu emocija prilikom donošenja političkih odluka i procena pod dejstvom motivisanog rezonovanja. U skladu sa takvim rezultatima Vesten zaključuje da je politički mozak zapravo „emotivni mozak” i da do promene političkih stavova ne dolazi promenom informacija, već emocija. U ovom radu ispituje se na koji način takav zaključak potvrđuje ili redefiniše Elilovu tezu da u persuazivnom nizu nakon emitovanja političke promene dolazi do promene u ponašanju, a tek onda do eventualne promene stavova, koja u kontekstu uspeha političke persuazije može, ali i ne mora da se desi. U najširem kontekstu na ovom primeru rad otvara pitanje primene neuronauke u polju političkog marketinga u svrhu testiranja tradicionalnih teza iz oblasti političke persuazije, koje se u manjoj ili većoj meri zasnivaju na spekulaciji. U radu se daju smernice za dalje istraživanje u kom bi se pomoću primene neuronaučnih metoda ispitivao redosled persuazivnog niza i mesto emocija te motivisanog rezonovanja u tom nizu.