TEORIJSKI KONCEPT UPRAVLJANJA KREDITNIM RIZIKOM
Sažetak
Razvojem bankarskog poslovanja i privrede, izloženost različitim vrstama rizika postaje sve veća. Identifikovanje svih vrsta rizika i adekvatne mere zaštite postaju izuzetno važan faktor uspešnosti poslovanja u sve složenijim uslovima privređivanja. Rizici u poslovanju, poslednjih deset godina su najaktuelnija tema u debatama naučne i stručne javnosti. Sa ciljem stabilnog razvoja svog poslovanja i ravnopravnog učešća u velikoj tržišnoj konkurenciji, a pre svega radi zaštite svojih deponenata i očuvanja sistemske stabilnosti i likvidnosti, banke moraju da u svoje strateške ciljeve ugrade strategije upravljanja bankarskim rizicima. U okviru ukupnih rizika koji prate poslovne aktivnosti banaka, privrede i drugih oblika organizovanja poslovanja poseban značaj ima kreditni rizik. Njegova priroda i prisutnost u svim segmentima poslovnih aktivnosti dovoljno govore o značaju koji ima i potrebi za njegovim upravljanjem. Permanentan rastući trend kreditnog rizika jeste realnost s kojom se suočavaju ne samo bankarske organizacije, već i subjekti u privrednom i vanprivrednom sektoru, što problematiku kreditnog rizika čini izuzetno važnom i aktuelnom. Predmet ovog rada je teorijska analiza upravljanja kreditnim rizikom u bankarskom poslovanju. Bankarsko poslovanje je sve više izloženo kreditnom riziku, što ukazuje na nemogućnost banaka da naplate svoja potraživanja po osnovu ranije odobrenih kredita, upravo to je razlog zbog koga je određen ovakav predmet istraživanja.
Reference
Baker, H. K., & Powel, G. E. (2005). Understanding financial management: A practical guide. Oxford: Blackwell Publishing.
Barjaktarović, L. (2009). Upravljanje rizikom. Beograd: Univerzitet Singidunum.
Ćurčić, U. N. (2002). Bankarski portfolio menadžment – strategijsko upravljanje bankom, bilansima, bonitetom, kvalitetom i portfolio rizicima banke. Novi Sad: Feljton.
Dragosavac, M. (2013). Analiza, upravljanje i merenje kreditnog rizika u bankarskom poslovanju. U: Zbornik radova Internacional Conference on Strategic Management, Bor. 278–287.
Dragosavac, M. (2013). Sistem upravljanja kreditnim rizikom u komercijalnom bankarstvu. Ekonomski pogledi, 15(4), 41–59.
Đukić, Đ., Bjelica, V., & Ristić, Ž. (2003). Bankarstvo. Beograd: Ekonomski fakultet.
Hancock, S. (1999). Developing a More Accurate and Efficient Scorecard. Credit Control, 20(8).
Haughton, H. (2010). Credit risk management through Credit Risk+. Preuzeto sa http://www.garp.org/media/536094/creditriskmanagment_howardhaughton121510.pdf.
Lloyd, B. T. (2005). Money, Banking and Financial Markets, 1st ed. London: South-Western College Pub.
Mays, E. (2001). Handbook of Credit Scoring. Chicago: Glenlake Publishing Company Ltd.
McKinsey and Company. (2010). Risk modeling in a new paradigm. U: McKinsey working papers.
McNab, H., & Wynn, A. (2000). Principles nad Preactice of Consumer Credit Risk Management. Canterbury: CIB Publishing.
Moodys. (2005). Credit Monitor brochure. Preuzeto sa http://www.moodys.com/sites/products/ProductAttachments/CreditMonitor_brochure.pdf.
Narodna banka Srbije. (2004). Priručnik o upravljanju kreditnim rizikom. Preuzeto sa http://www.nbs.rs/export/sites/default/internet/latinica/40/40_2/prirucnik_o_upravljanju_kreditnim_rizikom.pdf.
Šarlija, M. (2008). Upravljanje kreditnim rizicima. Osijek: Odeljenje za matematiku sveučilišta u Osjeku. Preuzeto sa http://www.mathos.unios.hr/upravljanjekr/materijali/Upotreba%20i%20primjena%20scoring%20modela%20(tekst).pdf.
Todorović, T. (2009). Upravljanje kreditnim rizikom u banci. Ekonomski horizonti, 11(2), 81–99.
Vunjak, N. M., & Kovačević, L. D. (2002). Poslovno bankarstvo. Subotica: Proleter.
- Autori zadržavaju autorska prava i pružaju časopisu pravo prvog objavljivanja rada i licenciraju ga "Creative Commons Attribution licencom" koja omogućava drugima da dele rad, uz uslov navođenja autorstva i izvornog objavljivanja u ovom časopisu.
- Autori mogu izraditi zasebne, ugovorne aranžmane za neekskluzivnu distribuciju članka objavljenog u časopisu (npr. postavljanje u institucionalni repozitorijum ili objavljivanje u knjizi), uz navođenje da je članak izvorno objavljen u ovom časopisu.
- Autorima je dozvoljeno i podstiču se da postave objavljeni članak onlajn (npr. u institucionalni repozitorijum ili na svoju internet stranicu) pre ili tokom postupka prijave rukopisa, s obzirom da takav postupak može voditi produktivnoj razmeni ideja i ranijoj i većoj citiranosti objavljenog članka (Vidi Efekti otvorenog pristupa).