Лексичко-семантичка група именица са хиперсемом ’национална и верска припадност’ у српском призренском говору

Sažetak

Националност, као универзална категорија, подразумева опис концепта етнос, а основно средство вербализације категорије етничности и репрезентације концепта јесу називи народа – етноними. Здруживање концепата етноса и религије у домену социјалне карактеризације човека у српском призренском говору преко номинације по датим параме-три-ма условљено је етничком и верском структуром становништва Призрена у првој половини XX века (Срби, Турци, Албанци, Цинцари, Роми). Фрагмент етничности саставни је део језичке слике света носилаца дијалекта и заснива се на дихотомији свој/туђ. Лексичку базу овог истраживања чини Збирка речи из Призрена Димитрија Чемерикића, која хронолошки припада првој половини XX века. Социјалну катего-ри-ју националне и верске припадности и њен семантички потенцијал размотрићемо на плану лексичко-семантичке групе, где се у функцији инваријанте јавља системно-категоријална компонента ‘представник одређеног народа и вере‘. Лексеме окупљене око овако формулисане хиперсеме имају номинативну вредност, а у зависности од доминантног семантичког знака ‘народ‘, односно ‘вера‘ формирају две лексичко-семантичке подгрупе, које су устројене на прототипичној категоријалној опозицији Србин/странац, православац/иноверац. Категорија етничности складиштена је у стереотипним представама које призренски Срби имају о себи и о народима са којима су у блиском контакту.